007 se zvao Popov, Duško Popov

BaccaratMonsieur Popov je noćas ponovo viđen kako se u sitne sate iz kazina vraća u svoj apartman u društvu ne jedne, nego dve dame. Tako se makar šuška među poslugom hotela, a tvrdnju potkrepljuju njegovo jutrošnje kašnjenje na doručak i tamni podočnjaci.

Nad Estorilom, inače, sunčano jutro, ne može biti lepše. Na hotelskoj terasi Popov uz kafu čita novine: Danas je 18. april 1941. Masna slova kažu: JUGOSLAVIJA KAPITULIRALA - JUGOSLOVENSKA VLADA POBEGLA U ATINU -  PREDSEDNIK NOVE NEZAVISNE DRŽAVE HRVATSKE ANTE PAVELIĆ DAO ZAKLETVU - 700 LUFTWAFFE AVIONA BOMBARDOVALO LONDON. Popovu verovatno nije lako: Beograd je okupiran, porodica mu je u Dubrovniku gde nisu ni dobrodošli, ni bezbedni. NIšta od toga mu se, međutim, ne čita sa lica.   

U celom džumbusu oni koji imaju sreće da se nalaze ovde, u Estorilu, povlašćeni su: na rivijeri osim visokih palmi i toplog sunca ima peščanih plaža bez bodljikave žice, hrane bez ograničenja, struje bez restrikcije, promenada bez naoružanih patrola, razgovora bez cenzure i špijunaže bez straha od hapšenja. Ratna kataklizma odavde izgleda kao nekakva nepogoda koja divlja s onu stranu planete. Ovde dopiru tek njeni odjeci jer je, na opšte zadovoljstvo, Dr. Oliveira Salazar proglasio ekvidistantnu neutralnost Portugala u ovom najvećem oružanom sukobu svih veremena, pa, blagodareći njegovoj lukavoj politici u ovom zabačenom ćošku Evrope vlada mir.  Estoril

Palácio je luksuzan Hotel, podignut odmah pored kazina. Otvoren je pre svega 5-6 godina i stalno je pun, ali nikada nije bilo ovako kao od kada je počeo rat. Poslednjih godina ovu belu građevinu nazivaju i špijunskim leglom, ili poetičnije hotelom šapata. To je zato što su, makar se tako priča, ovde svi - svaki konobar, svaki vratar u belim rukavicama, svaki nosač i svaka sobarica, čak i vrtlar, a izgleda i dobar deo gostiju - doušnici neke od mnogobrojnih obaveštajnih i kontraobaveštajnih službi savezničkih,  osovinskih ili neutralnih zemalja, a poneko radi i za po dve-tri istovremeno. 

Sedi Monsieur Popov na terasi Hotela i doručkuje, oguglao na lepotu pogleda koji puca prema zalivu plitkom kao mlad mesec, peščanim plažama, marini i tvrđavi u dubini panorame i brodicama po moru. Obala mirna, bogataški spokojna; ribarska sela pretvorena u luksuznu rivijeru. Uz more idu železničke šine i put, a u zaleđu blago zatalasan pejsaž s pogledom na okean. Iz bujne vegetacije prirodnog amfiteatra tu i tamo proviruju krovovi raskošnih vila. Sakrivene iza visokih zidova one se izbliza jedva primećuju; najbolje se verovatno vide sa pučine, dvogledom. Sve to - marina, jedrilice, plavo more, beli pesak, penušavi talasi, procvetali vrtovi i palme što se lelujaju na vetru - sve je to kao nekakva kič razglednica.  

Gospodin Popov se predstavlja kao jugoslovenski poslovan čovek, a prema njegovim navikama i manirima, očigledno je da je izuzetno dobrostojeći. Ovde čeka na mesto u avionu za London gde treba da obavi neka važna trgovačka posla. On je jedan od omiljenih gostiju hotela, jer je jedan od veoma retkih koji iz Estorila odlazi i u njega se vraća; većina ih je ovde u prolazu, u očekivanju prevoza za Ameriku. Ekvidinstantna neutralnost otvara puteve; ovo je jedina zemlja odakle istoga dana poleću avioni i za Berlin i za London i odakle je moguće otići morem i vazduhom do Amerike. Jeste moguće, ali nije nimalo jednostavno, jer su i aeroplani i brodovi popunjeni mesecima unapred. Zato hotel i jeste tako krcat. 

Hotel PalacioU Hotelu raznolika bulumenta prikupljena s koca i konopca. Turista, naravno, nema, a po prirodi stvari, niko ne zna ko je od gostiju izbeglica, ko je ovde poslom a ko je obaveštajac, no nema sumnje da je mreža onih koji se međusobno uhode i potkazuju razgranata i zamršena.         

Dva stola dalje doručkuje Ian Fleming, podanik britanske krune. On ovde, kao, glumi dopisnika nekih novina ili nešto slično. Za njega svi pretpostavljaju da je obaveštajac, jer tako i izgleda. Najverovatnije mu je zadatak da uhodi Popova: kao slučajno, ima sobu prekoputa njegove i prečesto se sreću da bi to mogla biti slučajnost. Popova to baš i ne uzbuđuje - ima većih briga, a od Britanaca nema šta da krije. Popov je britanski tajni agent, što Nemci, za čiju obaveštajnu službu Abwehr tajno radi, sasvim prirodno, ne znaju. Popov je dakle dvostruki špijun i zadatak mu je da s vremena na vreme, u službi Abwehra skoči do Londona da vidi kako tamo stoje stvari, kako Englezi podnose bombardovanje, kakav je moral, ukratko, da pokupi što je više informacija moguće te da se vrati u Portugal i da nacistima podnese izveštaj. S vremena na vreme on tako ode do Londona i odmah se javi britanskoj kontraobaveštajnoj službi a oni ga snabdeju informacijama za koje žele da stignu do Nemaca. Ima tu i istinitih podataka, doduše beznačajnih, ima i poluistina, a ima i notornih laži. Do sada su Nemci, začudo, sve to naivno gutali. S druge strane, on prikuplja informacije od Nemaca i redovno ih dostavlja Englezima. To je komplikovan posao, ali je neverovatno dobro plaćen i to od oba poslodavca. Pitanje je samo dokle će to tako moći.  

Dusan PopovIpak, nikome nije ni na kraj pameti da pomisli da je naš Popov kontraobaveštajac, jer on je sušta suprotnost onome kako ljudi zamišljaju špijuna, diskretnu, sivu i neprimetnu individuu, koja zvera naokolo sakrivena na primer, kao ovaj Flerming, iza novina lli filadendrona u hotelskom holu. A Popov kao da se trudi da privuče pažnju. Vozi besna kola, neverovatno je galantan, zavodi najlepše žene i to kad god može po dve od jednom, ide na trke, sa svima se pozdravlja i opušteno razgovara, konzumira ozbiljne količine alkohola, redovan je u kockarnici a i po igrankama i balovima po rivijeri; reč je o bonvivanu i plejboju. 

Krenuvši u svoju prepodnevnu šetnju na hodniku sreće porodicu poznanika: otac, majka i dve ćerke, jedna lepša od druge. To je porodica Gabor, izbeglice iz Budimpešte. Priča se da su Jevreji i da su Horthiju i novim vlastima bez naknade dali svoje fabrike oružja samo da bi ih pustili da izađu iz zemlje. Ovde su već mesecima, čekaju mesto na brodu za Ameriku.  

- Jó reggelt, poželi im dobro jutro na madžarskom.  

A mlade Peštanke se šiparički kikoću dok roditelji odgovaraju jednim uzdržanim “Jó reggelt”. I njima je simpatičan, ali je i do njih doprla njegova reputacija ženskaroša i pustahije, pa, razumljivo, gledaju da ga ne puste blizu devojkama kojima je, po svoj prilici, krajnje zanimljiv; a one njemu još više, posebno ovako u paru. Zaboravio sam da vam kažem, Dušku Popovu Nemci su dali tajno ime agent Ivan a Englezi codename Tricycle, baš zbog sklonosti ka menages à trois. Sada kada znate ovu malu tajnu, možete zamisliti šta se sve njemu mota po glavi pri ovakvom susretu sa sestrama od kojih je jedna, mlađa, krunisana lepotica Mađarske za 1936-u. 

Hotel PalacioU holu, u fotelji sedi zavaljen Francuz, čita bedeker. Simpatičan čovek aristokratskih manira i blagorodne naravi. Pilot po profesiji, a poetska duša – on ovaj kraj zove „Le paradis triste“. Svakodnevno ustaje u praskozorje ide u obilazak okoline. Stalno sa sobom nosi beležnicu i nešto u nju zapisuje i crtka. On ne može biti obaveštajac, da jeste, ne bi to tako otvoreno radio. Mada, nikad se ne zna.  

- Bonjour, Popoff, comment ça va? 

- Très bien, Antoine. Et vous? 

- Sutra idem u Sintru, kaže Francuz, Ako je po vodiču suditi to je divno mesto. Tamo je boravio i Lord Byron. Hoćete li sa mnom? 

Popov zna da mu nije do tako ranog ustajanja pa se ispričava obavezama ali poziva prijatnog Francuza da mu se pridruži u šetnji pred ručak, što ovaj prihvata. Ovako utučenom vestima od kuće, prijaće mu društvo. I tako su naš Popov i francuski zanesenjak proveli prepodne u ugodnoj šetnji uz more. O čemu su razgovarali ne znamo.  

                                          ***

 - Monsieur Popoff, imali ste telefonski poziv. Mademoiselle se nažlost nije predstavila - kaže mu na povratku u hotel recepcioner ljubaznog izraza lica; divljenje prema überšvaleru odaje samo vragolasti bljeska u oku.

 - Obrigado, Manuel - kaže Popov tutkajući mu bakšiš. 

Manuel, međutim, ne sanja da pozivi anonimne žene ne najavljuju švaleraciju, već su ugovoreni znak Popovu da te večeri dođe u kockarnicu po instrukcije gde i kada treba da dođe na sastanak sa svojim spymasterom iz Abwehra. 

                                             *** 

Pred večeru Popov silazi u bar piće, kad tamo, gle čuda, opet onaj isti Fleming. Neverovatno trapav Englez, misli Popov. Neverovatno mu je da Britanci pošalju takvog pacera da ga prati. Ovo je postalo previše očigledno, moglo bi da zapadne za oko Nemcima kojih sigurno ima u blizini. Zato Popov primenjuje stari trik: Nasmeši se Englezu a ovaj, naravno, ispari. 

                                             *** Hotel Palácio Estoril                    

- Bonsoir, Monsieur Popov. Bonne chance. - kaže livrejisani službenik obezbeđenja otvarajući vrata kazina. 

Fleming, koji je kao i uvek tu negde, iza Popova kao senka, verovatno je primetio da u unutrašnjem džepu smokinga ovaj nosi nekakav krupniji predmet. Pretpostavlja da je pištolj, ali se vara. Popov je tog dana, tokom šetnje, a da to niko, čak ni Francuz s kojim je šetao, nije primetio, primio svoju britansku platu – 80.000 američkih dolara. Strah ga je da neverovatnu sumu ostavlja u sobi ili sefu hotela, pa ih svuda nosi sa sobom. 

Stojeći za barom, Popov spazi plavokosu lepoticu, svoju vezu u Abwheru, gde sedi za stolom za rulet i kibicuje. Popov se, po dogovoru pridružuje kibicerskom društvu a ona, takođe po dogovoru, baš tada počinje da igra – stavlja ulog na 36 – dakle Lisabon - i gubi. Zatim stavlja četiri žetona na 19 – dakle, sutra 19-og aprila. Ponovo gubi. Konačno igra na 16. Znači, četiri sata popodne. Ponovo gubi i nakon tri izgubljene ruke diskretno prestaje da ulaže. Poruka je prenesena. Automobil koji će ga tajno odvesti do šefa će ga čekati na uobičajenom mestu, na Terreiro do Paço u Lisabonu, sutra u četiri popodne. Par minuta docnije plavuša nestaje a Popov, kibicuje još malo, a onda odlazi da malo zaigra bacarrata za svoju dušu. 

Agent TricycleZa stolom za baccarat situacija je sledeća. Banku drži nekakav Litvanac, izbeglica: bogat ali jako neugledan čovek izuzetno niskog rasta. Verovatno nije toliko bogat koliko želi da se predstavi ali, kad već ne može izgledom, trudi se da pažnju privuče arogantnim ponašanjem. Popov ga zna od ranije – ima čudan običaj da kada drži banku, umesto da kao svi drugi kockari objavi plafon, pustahijski, kao da u džepu nosi milione, na sav glas obznani: „Banque ouverte“ odnosno, prihvata se svaki ulog. Tako čini i sada. Suprotno ustaljenim kockarskim pravilima, krupije bez oklevanja poziva ostale igrače da daju uloge. No, evo ti ga našeg šmekera na delu, naleteo mu je, napokon, mali Litvanac na zicer, kao kec na deset. 

- Pedeset hiljada dolara - kaže Popov bez treptaja kao da ulaže sto dinara, iz džepa vadi svežanj novčanica i diskretno ih stavlja na zelenu čoju. Žamor je prestao. Može muva da se čuje. Svi, bez daha, očekuju šta će biti. Litvanac, naravno nema načina da mu doskoči - niko razuman ne nosi tolike pare u džepu, čak i ako ih ima. Zato, onako uhvaćen u zelenom bostanu, gleda predase i ni da pisne. Popovu ne preostaje ništa drugo nego da pokupi sav novac sa stola, tako nalažu pravila igre. I dok ustaje od stola i guđajući protiv neozbiljnosti uprave kockarnice kreće ka baru, Popov u očima neizbežnog Fleminga, u prolazu hvata izraz dubokog poštovanje čak i oduševljenja. Postoje ljudi koji se pale na bahatost, Fleming je očito jedan od njih. 

Te noći Popov je upoznao jednu umiljatu i stidljivu Francukinju, mladu ženu toplog, telećeg pogleda. Deluje izgubljena u duvanskom dimu i razvratu gde se očigledno zatekla greškom. Ostatak noći, fina Francusklinja i zavodnik Popov provode čavrljajući u hotelu gde igranka traje do zore. Ćućore, on samouveren, ona stidna i mazna, i smeše se jedno drugom pod budnim okom Flemingovim. Odatle odlaze zajedno. Gde, ne znamo, a iz pristojnosti ih dalje nećemo pratiti.  

Šta je bilo posle?

Zsa ZsaPeštanska porodica Gabor napokon je otišla u Ameriku – a sestre su postale holivudske filmske dive: Zsa Zsa i Magda. Zsa Zsa nas je, posle se doznalo, lagala da je bila miss.  

.

Ian FlemingIan Fleming je posle rata napisao sijaset dosadnih romana o agentu 007. Pojedini kritičari smatraju da je najbolja i najživotnija scena iz svih njegovih knjiga ona iz prvog romana Casino Royale u kojoj opisuje partiju baccarata koja uveliko podseća na ovu kojoj smo bili svedocima.  

.

Saint-ExupéryAntoine de Saint-Exupéry je otišao u Ameriku ali se vratio da leti za Forces françaises libres. Nije dočekao kraj rata; sa jednog leta se nije vratio. Nekoliko meseci pred smrt objavljena mu je knjiga Le Petit Prince, koju je, može biti, pisao baš u Tužnom Raju. 

.

007Među brojnim uslugama koje je Duško Popov učinio Britanskoj Kruni ističe se informacija koja je predvidela mogućnost pa čak i tačan datum japanskog napada na Pearl Harbour. J. Edgar Hoover, tadašnji direktor FBI-a, inače poznati perverznjak koji je imao naviku da se  u slobodno vreme presvlači u tetku, zgoržen nadimkom našeg Tricikla, nazvao ga je pervertitom i o njegova upozorenja se oglušio. Na datum koji je Tricikl predvideo, izveštaj se na najsuroviji način pokazao verodostojnim. Hooverova neopreznost i pogrešna procena koštali su mnogo američkih života. Popov je posle rata odlikovan ordenom Britanske Imperije. U Beograd se nikada nije vratio, makar ne pod svojim imenom. Umro je u Londonu 1981.  

Hotel Palácio - Još uvek stoji gde je i bio, još uvek jednako elegantan, raskošan, uštogljen, sa svim onim uglancanim mermernim podovima, persijskim tepisima i veličanstvenim dvoranama pod kristalnim lusterima i separeima kao stvorenim za domunđavanje. Pre nekoliko godina, pri rekonstrukciji zgrade otkriveno je, navodno, toliko žica zaostalih od prislušnih aparata da bi se njima višestruko mogla opasati zemljina kugla.

.