Kad bajka postane farsa...

after midnightU mom bivšem komšiluku živi žena, koja sa svojih 60 i kusur razmišlja ovako: "Treba da živim bar još 20 godina... ne smem da dozvolim da mi bude dosadno!"

Ali postoji jedna faza u životima mnogih žena, kada dosadno postane strah a potom i realnost koja vuče ka očaju. To je negde od 28. obicno, +- par godinica, kada se dešava da Ona prihvati vezu sa tipom koji joj u gro stvari ne odgovara. Radije bi se svlačila u kabini neke simpa radnje nego pred njim, i dalje zamišlja da će se pojaviti neko nov, neko zbog koga će joj se odseći noge, ali dok se tako nešto ne dogodi umisliće da joj je super tu gde je. Pa nije on baš tako loš. Na kraju krajeva dobar je pema njoj, pošten, ima solidno društvo, njegovi drugovi je gotive. Seks je “pa onako”. Nekakav crossover infantilne stidljive tinejdzerke i muškarca koji hvata pauzu izmedju dve utakmice za ovu vrstu razonode. Kada je sve gotovo, i on sa smeškom je ljubi u čelo, ona zapravo tek dobija želju, zamišlja da jeste kako nije, ne ustaje joj se iz kreveta ali je on već u kupatilu.

To su obično veze koje se dese slučajno, sretnu se na nekoj žurci, u gradu, preko chata, vide ponovo, onda se malo ljube, upoznaju i vežu bez ikakvih natezanja, prepreka, bez igre zavodjenja. Srljaju sa sms-ovanjem koje ubrzo postane previše sladunjavo, da bi moglo odjednom biti ono što bi Ona želela da čuje, već pre “Šta mi radi moja maca/kuca/pčelica…?” koje neoprostivo vezu regresira na nivo potreba samo zaljubljene devojčice. Ali tamo gde nema izazova, često se nadviju crni oblaci monotonije.

Kada sam ja bila u toj fazi, izabrala sam brzi kraj. Imala sam nešto takvo od čega sam posle vrlo kratkog vremena imala želju da pobegnem. Ne od njega, već od takve mene. Čudno je da posle odlaska od takvog muškarca imate nekakav osećaj da ste pogrešili, da je to možda bilo To, jer ta vrsta pažnje i nežnosti koju u toj vezi zapravo dobijate iako se ona prelije neosetno u jedno dosadnu sigurnost dodje vam kao zamena za sve dane neuzvraćene ljubavi od vaših roditelja, ex frajera, koji su vam hteli to da priznate ili ne ipak neke skinuli na samopoštovanju, i sad konačno tu je neko ko vas ekstremno poštuje, mazi i pazi… Bez obzira na svojih 30 i preko, one su "na cvetićima i leptirićima" i odjednom nekako slatke, krhke... I dok sa ostalima konstatujete da je baš lepo što se zaljubila, kažete li to i njima, one će vam sasuti gomilu opravdanja zašto im je lepo. Kao da je do sada bilo zabranjeno biti zadovoljan ili nemoguće reći da ti je sa nekim lepo?

Posebna priča je tek to što kada takve veze stvarno, ali stvarno zapadnu u probleme u 99% slučajeva se tu ne snalaze, jer kod njih je od strata sve previše dobro i mirno. Automatski pilot je uključen, sve ide samo od sebe, obe strane su već prestale da se trude oko veze, da unose nove načine da odnos osveže, ploveći tako negde na granici izmedju idile i dosade. Dobra strana ako već pričamo o svemu, jeste što niko nikome ovde ne slama srce. Nema povredjenih. Oporavak je obostrano zapanjujući! No, istina je da je ovakvo ponašanje u stvari poptuno neiskreno. Ako ne mozete otpustiti sve kočnice, niste u dobroj vezi. Sva iole postojeća strast jako brzo izvetri.

Meni lično najfascinantnije je to što se obično radi o ženama koje su po prirodi strastvene i čulne, koje su uglavnom u svojoj prošlosti imale nešto što je bilo previše burno i dramatično, sa puno ljubomore, odbačenosti i čekanja prikrivenog ponosom, ali gde su zapravo postale žene, zrele žene, što kasnije u ovakvim sumornim vezama vešto kamufliraju potpuno drugačijim ponašanjem. Infantilnim. Takodje nije retkost da su bile dugo i u nekim stand by varijantama, vezama koje su po svemu više bile nemoguće nego moguće, što je verovatno samo dolivalo ulje na vatru tada, stvarajući jednu neugasivu čežnju i snagu želje.

Zbog toga baš, vezivanje, i konstantno prisustvo druge osobe postaje Nov Slučaj u kome se teško snalaze, ponašajući se onako kako misle da treba da se ponašaju. Pogotovo što je on “tako dobar”. Poštuje ih i kao da je to dovoljno da one zaborave da i dalje poštuju same sebe i svoje potrebe.Ta vrsta ponašanja zapravo ide iz nedostatka one vrste ljubavi koju bismo nazvali Pažnja. Takve žene su uglavnom zrele i inteligentne, uglavnom samostalne i jake, tip onih sa devizom "Ja mogu sve sama" (zapravo one su morale sve same). Iako su uglavnom imale takav seksualni/emotivni život koji ih je tresao onda kada su njihove vršnjakinje još crtale srca po sveskama, uvek su se one u stvari divile njima, maltene zavidele i priželjkivale tako neku ljubav, sa iscrtanim srcima. Pa umesto da su im se stvari redom dešavale, one su neretko bile gurnute u telo odrasle žene kada još nisu prestale da budu devojčice, da bi kasnije, kao zrele žene pale u krilo onoga ko ih je tretirao kao nesigurne i stvarao odnos zavisnosti.

Zato smatram da ovakve veze predstavljaju samo jednu vrstu terapije, i tako gledano nisu opasne već vrlo poželjne davajući im šansu da prožive i uđu u ulogu koju su propustile onda kada je trebalo, ali je jako opasno ako u tom liku zauvek i ostanu.