Nepravda

Letos sam pročitala knjigu Milovana Đ. Aleksića "Listar loze Bana Ilijana" na sličnu temu, gde rodbina saznaje šta se zaista desilo tek nakon skoro pola veka, a bazirana je na istinitom događaju.

U ponedeljak uveče na HRTu je prikazan intervju sa Ivanom Supekom. Svake druge godine izda novu knjigu, a inače je 1915. godište. Da li ovde kod nas mogu da se kupe njegove knjige?

knjige dr.Ivana Supeka prije godinu dvije. Sada ne znam kakva je situacija, ali sam sigurna da se mogu naci u antikvarijatima. Ili naruciti iz Hrvatske.

ja cu danas obici nekoliko antikvarnica i knjizara u gradu, pa cu biti slobodan da Vam javim da li sam nesto nasao od Dr. Supeka.

svima na odgovorima. I ja ću sama da potražim ovde po NSadu pa ću naknadno javiti kakvo je stanje.
Ps. ova tema me veoma interesuje jer sam od svakoga čula po neku porodičnu, a tragičnu priču. Da li je to koren naše opšte nemoći?

U jednom postu ispod sam pisala nesto o radu s narrative histories/Biographiearbeit (na zalost, ne znam kako da to najbolje prevedem na BHS). Neces vjerovati koliko se obradom, analizom i objavljivanjem tih prica pomjeraju granice "povijesne istine". I koliko se osnazuju sami pojedinci, oni koji su se odvazili ispricati "svoju" pricu.
Mene su prosle godine narocito dirnule price s podrucja kavkaskih drzava, te price s prezivjelima opsade Lenjingrada ´41.-´44. gdje su te ispricane price imale relativno malo zajednickog sa sluzbenim verzijama dogadjaja. Imale su, pored toga, i jedan jak katarzicki (prociscavajuci?) efekat.

Sigurna sam da ima i na Balkanu ljudi koji se bave ovakvim projektima. Ja znam za jedan s kraja devedesetih iz BiH, npr.: http://glasovisvitanja.com/

Pozdrav.

odličan link i na neki način inspiracija za pravljenje sličnog sajta. thanx!

Sanjari , genijalci, šampijoni, izgubljeni ko` pioni.
A oni najgori odležali samo 2godine i 4meseca.

http://www.ldpcukarica.org.yu/cgi-bin/yabb2/YaBB.pl?board=general

Ovu pricu sam vidjala na vise mjesta, na vise blogova. Cini mi se vaznim reci kako sam na nju procitala mnogo, mnogo komentara Bosnjaka, koji upozoravaju/mole/podsjecaju Alena da je njegova duznost brinuti o porodici pok.Srdjana jednako dobro kao sto bi to Srdjan (sigurno) cinio da je ziv. Tome ih njihova vjera uci i trazi od njih, kazu i zato mole Alena da kao vjerujuci Musliman preuzme duznosti onoga koji mu je spasao zivot.

Meni je ta briga, kao dio jedne sire "filozofije" socijalnog angazmana u islamu uvijek bila fascinantna. Na zalost, o tome se ne govori, jer se ne uklapa u globalno rasprostranjenu anti-muslimansku histeriju.

Имате потпуно право што се тиче Ислама и његове филозофије. Нажалост, и Срби су подлегли тој антимуслиманској хистерији иако би нам паметније било да мало боље проучимо шта стварно Коран поручује и препоручује.

Uglavnom se slazem s gospodinom Kovacevicem uz nekoliko korekcija.

..tačno, nije bio ministar u trenutku hapšenja, ali je bio pre toga. I bio je zvučno ime preko koga se mogla skrenuti pažnja koliko vlast misli ozbiljno.Osim toga,vlast je sa njim već imala probleme.
Ovo "verovatno", napisao sam neprecizno.
Ima još jedna stvar. Sve totalitarne vlasti redovno funkcionišu u matrici permenentne paranoje. Svoju legitimaciju uvek najlakše nađu u odbrani od "izdajnika","prirodnih neprijatelja", "stranih špijuna i plaćenika" i neprijatelja svih boja. Postoji stalna potreba borbe protiv "unutrašnjih neprijatelja".
Da, slažem se, bilo bi jako dobro, pošteno i društveno zdravo, rehabilitovati Bogdanku Podunavac.

molim te, pisi sto cesce na ovom blogu. Zadovoljstvo te je citati.

Vidim, ukrstaju nam se putevi cesto ovih dana :-) A i s tobom je zadovoljstvo blogovati, priznajem.

Ja nekako imam napade pisanja, pa onda period tisine. Isto tako mi nekada ide od ruke prenijeti misli, a nekada samo trcim za za vlastitim repom i ne uspijevam sklopiti 2 suvisle. Raduje me ako je nekome zanimljivo nesto od mojih "umotvorina" ;-) procitati.

Pozdrav!

ja uvek volim smislenu diskusiju, posebno ako se vodi na civilizovan i pristojan nacin, sto je svakako slucaj sa tvojim blogovanjem.

Pozdrav. :)

Do koje mere su preživeli bili zastrašeni kada se porodične priče prenose samo u uskom krugu, i to toliko decenija kasnije?

Meni, na primer, moji roditelji tek sada odgovaraju na neka pitanja o tom periodu a pokojni baka i deka su svoje priče iz prošlosti ograničavali na sećanje o početku rata, i to bi bilo to. Sećam se da sam baku pitala gde i kako su joj nestali dukati koje je na slici imala nanizane oko vrata, a ona je odgovorila u ratu i okretala priču na drugu stranu. Ja sam posle, inspirisana ratnim filmovima, zamišljala da je svaki dukat otišao za veknu hleba ili malo soli. Nisam ni slutila da im je bogatstvo omogućilo da održe glavu na ramenima.

Mogu misliti kako tek ćute ovi što su uterivali strah u kosti, mučili i ubijali. Imate li iskustva da li se takve priče prenose?

Ovako koncizno napisano izgleda prilicno jednostavno s tim narrative histories. Oni koji se time ozbilno bave, analizom, rekose im da im je kao pocetnicima za aanalizu JEDNE PRICE na nekih 5-10 strana trebalo skoro GODINU DANA. Tu se radi o jezickim analizama, koje su vrlo detaljne, te o "citanju izmedju redova". Ovo posljednje se odnosi na prepoznavanje tabua, onoga o cemu se ne govori, ali se moze naslutiti. Nevjerojatno koliko su tabui, presucene price svuda oko nas, u SVIM sredinama!

Pricali su mi neki koji se ovim poslom intenzivno bave da su nailazili rijetko, ali ipak, na price pocinilaca. Za rad s takvima su potrebne jos dodatne vjestine (psihologa npr.), ne smije se tek tako ici na to da se iz osobe "izvuce" sto vise.

Ono sto je meni poznatije i s cime sam se susretala, su price zena koje su bile silovane u ratu. Slicno kao s tvojom bakom i dukatima. Pricale su prvo o vec poznatim stvarima, o ratnim djelovanjima, o generalnim ratnim patnjama, ali na detaljima je bilo sasvim jasno da tu mora biti jos nesto. Mnogima je bilo lakse o tome pricati u okviru nekog projekta koji im je garantovao anonimnost, nego u krugu porodica.

Osim toga, price su cesto snazno obojene gender simbolikom. Ono: muski isli u rat, zene bile zrtve okolnosti, borile se za prezivljavanje porodice. Siroko gledano, to stoji, ali je bilo jos mnogo, mnogo vise izvan toga. Plus, ni jedni ni drugi najcesce nisu rekli sve sto je bilo, nego se "brana" u nekom trenutku (cesto neocekivano) otvori i prica poleti poput bujice, koja rusi cesto sve ono sto je na presucivanjima i poluistinama gradjeno. To mislim i na nivoima porodica i grupa, kao i na nivou drzava, naroda. Primjer za to bih navela priznanje Günter Grassa. Kada je priznao prosle godine u javnosti da je bio ucesnik Waffen-SS, odjednom je Njemackom krenuo val osobnih prica ljudi (muskaraca, najcesce) koji su do tada i sami krili taj dio svoje proslosti.

bio sam sokiran tim Grass - ovim priznanjem. Interesantna je, bar za mene, jedna stvar. Zasto se odlucio da sa tim priznanjem izadje u javnost tek sada? Pretpostavljam da niko nije "kopao" po njegovoj biografiji ne bi li se docepao takvog podatka. Savest, mozda?
Secam se, pre par godina je na TV bila jedna emisija o II sv. ratu, napravljena (cini mi se) 60 - ih godina proslog veka. Jedan od ljudi koji je bio intervjuisan bio je i admiral Denic, komandant nemacke ratne flote u II sv. ratu (cuvena Denicova taktika "vucjeg copora", kada su nemacke podmornice harale Atlantikom), i po Hitlerovom testamentu, njegov naslednik na mestu kancelara. Slusao sam ga, i pitao se - dok tako stalozeno prica, da li je svestan u kakvim uzasima je ucestvovao?
Cudno je to, osecanje krivice, i savest.

Ja to vidim prilicno jednostavno, mozda zato sto nissm raspolozena za duboke analize njemackih Ehrenmänner i njihovog prljavog vesa. naime, Grass je tih dana (u vrijeme priznanja vlastitog ucesca u Waffen-SS) izdao novu knjigu ("Beim häuten der Zwiebel") i ovo priznanje mu je doslo kao izvrsna marketinska taktika. Knjiga se poslije toga prodavala kao luda, svi su se bavili Grassom.

Ono sto ja vidim kao kolateralnu korist je da su mnogi muskarci njegovih godina tu bili ohrabreni da progovore i o svojoj proslosti i njenim mracnijim momentima.

Sto se tice Dönitza, isto se covjek moze pitati citajuci spise s nürnberskog procesa, procesa Eichmannu (Hanna Arendt) ili, nama blize, "Oni ne bi ni mrava zgazili", Slavenke Drakulic. I mnogo drugih primjera.

na ovako opsežnom odgovoru + pogledala sam link koji ste gore naveli, stvarno je odličan, a ujedno može da bude i ideja da se slično nešto napravi na ovu temu. U vezi sa tim htela sam još nešto da pitam. U traganju za knjigama u kojima se iznose priče sa ovih prostora pre neku nedelju sam nabasala na 'Ubij bližnjeg svog 4' od Marka Lopušine i u početku sam bila fascinirana kako imenima tako i iznetim događajima. Pitala sam se kako je to moglo da se tek tako iznese, ali već u drugom delu knjige, kako se približavamo sadašnjem trenutku i ličnostima koje znamo, već mi podaci deluju 'frizirano'. Verovatno se od samog početka radi o filtriranim informacijama, ali i tako filtrirane su strašne. Verujem da je stvarno teško izneti pravu istinu, i jednoj i drugoj strani.

vezan je za jedan jako zanimljiv projekat, zapravo, za jednu jako, jako zanimljivu osobu.

Brendan MacQuillan je krajem ´90-tih proveo nekoliko godina kao volonter u BiH, ziveci u izbjeglickim kampovima u istim uvjetima kao i "domaci". ucio je jezik u interakciji s ljudima, pa je mogau sve aktivnije ucestvovati u njihovim pricama. Tako je dosao na ideju da konstruira set pitanja vezanih za 3 teme:
1 - kako vidite svoj zivot prije rata u Yu?
2 - kako vidite svoju situaciju sada?
3 - kako procijenjujete buducnost u BiH, u regionu?
Intervjuirao je iskljucivo gradjane BiH koji su imali iskustvo izbjeglistva ili IDP (internally displaced person). Pri odabiru interviewa koje je objavio je vodio racuna da bude jednaki broj prica sa sve 3 strane. Sve se moze vidjeti na sajtu. Knjiga se moze nabaviti privatno. Ja trenutno prevodim neke dijelove na njemacki, kasnije cemo prevesti na ruski, u svrhu rada na narrative history projektima u podrucju Kavkaza i u Njemackoj.

Smatram vaznim napomenuti da je Brendan na 4 godine uzeo neplaceno odsustvo sa svog posla docenta na Dundalk Institute of Technology u Irskoj, kako bi uzeo ucesca i solidarizirao se s jednostavnim ljudima, zrtvama rata u BiH. Postao je toliko obljubljen, da je u Zenici i okolini (gdje je proveo najvise vremena) poznatiji od milja kao "Bajro".

Brendan aka Bajro je sav svoj boravak u BiH SAM financirao. osim ovog projekta, bio je veoma angaziran i u nekim drugim humanitarnim projektima. iskljucivo kao volonter.

Prica koju sam iznio nije dio narativne povijesti. Podatci o Bogdanki i o jos desetak drugih koji su nastradalu kao "kolateralne" (za mene prestrasan izraz jer se radi o ljudima)zrtve u pokusaju optuzivanja Andrije Hebranga izisle su u nekoliko knjiga. Jedna od najboljih je od Ivana Supeka Krunski svjedok u Hebrangovu slucaju te od Pavla Kalinica Slucaj Hebrang svjedoci govore. Upravo je monstruozno kako su jednoj skojevki kojoj je veliki dio obitelji nastradao za vrijeme rata upravo od onih za koje je bila optuzena da je s njima suradjivala nakalemili tu optuzbu. No slicno je i sa suprugom od Andrije Hebranga kojoj je prvi muz, sin od 7 godina i oko 50 clanova obitelji takodjer nastradalo u ratu. Ona je i osudjena na montiranom procesu. Vise nije mogla izdrzati torturu te je potpisala sve sto su od nje trazili. Na kraju Dedijer u prilozima za biografiju Josipa Broza ima obraza napisati kako revolucija ne jede svoju djecu sto se referira na slucaj Crnoga ( Sretena Zujovica).

Sto se tice nespremnosti pricanja onoga sto je netko prezivio to je potpuno razumljivo jer kod sviju nas postoji obrambeni mehanizam potiskivanja neugodnih sjecanja. Ljudi su bili sretni da su iznijeli zivu glavu nakon svega pa im vise nije bilo vazno niti za dukate niti za mnogosto drugo. Podsjecanje na ono sto su prezivjeli samo razvija nelagodu i ponovno iz nesvjesnog prelazi u svjesno sto ponekad moze imati i tragicne posljedice. Nadam se da ce ovaj blog uroditi i konkretnim koracima ka dizanju dostojanstva jednoj neosudjenoj a nepravedno optuzenoj osobi i njezinom nikad rodjenom djetetu koje je takodjer palo kao zrtva.

delim Vasu nadu da ce uslediti konkretni koraci rehabilitovanja ove nepravedno osudjene zene. Mada zakasnelo, to je ipak neka, kakva - takva pravda.

Po mom misljenju, koristenje i ozbiljno shvacanje prica svjedoka vremena moze samo pridonijeti tom procesu.

ne zele ni da cuju za ovakve nepravde iz proslosti.
Kao, izgubili su ljudi "red" u cekanju na pravdu, zastareo slucaj, neisplativ. Rehabilitaciju tacnije, o pravdi ne moze da se govori, kakva pravda kad su ljudi pomrli a u gorem slucaju pobijeni.
I ko ce da potegne postupak rehabilitacije?
To izgleda treba da ucini porodica, danas, za clanove koji su mrtvi davno pre nego sto smo se mi rodili.
Posao zametan, mozda i nemoguc.
Zalosno.

Olga

Mislim da nije niti zametan niti nemoguć, čak šta više, ali najpreciznija ću biti ako citiram Dunjicu

tako nesto.

Olga

..ovo je negde u mom kraju. Samo tamo bura tako savija drveće.

ne znam gdje je, al´ i tvoj kraj na toj vjetrometini, itekako - u svakom smislu.

samo razbacane kosti, ali kad bolje pogledam, da, da, vide se humke. prava slika.