Tvrđava

Kada sam se doselio na Dorćol nisam mnogo obraćao pažnju na Kalemegdanski park iako se on nalazi takoreći preko puta moje kuće. Nisam imao naviku da se šetam po njemu iako sam skoro svakodnevno odlazio tamo na tenis. Odem, odigram i pravac – kući. Sam park sam doživljavao kao utočište besposlenih penzionera, parova koji nemaju prostor za upražnjavanje svojih ljubavnih potreba i raznih manijaka. Usto, smatrao sam kako to mesto isuviše dobro poznajem da bih se upuštao u nekakvo novo viđenje Kalemegdana.         

Međutim, pre izvesnog vremena pažnju mi je privukla činjenica da se sa Kalemegdanom nešto dešava. Prvo je raskrčen i prilično sređen Donji grad a onda je počela rekunstrukcija pojedinih delova tvrđave. Stambol kapija, pa zid ispred Sahat kule, delovi bedema oko košarkaških terena. Zastao sam jednom prilikom pored čoveka koji je radio na restauraciji unutrašnjosti Stambol kapije i počeo da se raspitujem o radovima. On mi je objasnio kako pokušavaju da naprave smesu maltera koja najviše odgovara originalu iz vremena kada je građevina nastala. Iz nekog razloga, mene je posao koji je taj čovek, napredujući brzinom kornjače, tako brižljivo i pedantno obavljao veoma impresionirao pa sam počeo sve češće da zadržavam pogled na radovima koji su bili u toku.         

A onda su prošle godine počeli obimna rekonstrukcija zida koji opasuje Barutanu i radovi oko Mračne kapije pored Save. Ni sam ne znam od kada, a još manje zašto, počeo sam skoro svakodnevno da odlazim na Kalemegdan i pomno pratim radove na tim lokacijama. Usput sam nekoliko puta svratio u izložbeni prostor ispod Sahat kule i pažljivo prostudirao makete koje su predstavljale razne faze razvoja tvrđave. Napolju, ona se ponovo rađala iz korova i đubrišta, kojim su njeni temelji godinama skrivani, i počela polako da raste u vis, pojavljujući se u svoj svojoj lepoti. Od pre izvesnog vremena, moram priznati, postao sam njome - opsednut.         

Postavlja se pitanje šta je to što me je omađijalo na tvrđavi. Teško je govoriti o sopstvenim opsesijama, ali pokušaću. Pre svega, u njoj sam proveo detinjstvo. Kao što rekoh, bilo je to zapušteno mesto, puno prljavštine i divljeg rastinja koje je skoro sasvim pokrilo lepoticu. Za nas, klince ta džungla je, naravno, predstavljala pravi raj.  Probijajući se kroz šiblje i gazeći binde,  dožiljavali smo uzbuđenje koje je mirisalo na slobodu. Ali sada, kada vidim šta je sve bilo skriveno ljudskim nemarom, odsustvom elementarnog osećanja za lepotu, čini mi se da bih žrtvovao sve dečije dane samo da doživim trenutak u kome ću sagledati tvrđavu u njenom punom sjaju. U njenom ponovnom dizanju iz ništavila ima neke simbolike, kao da se svi ponovo rađamo posle mraka i neljudskih godina koje smo preživeli. Kao da rekonstrukcija Kalemegdanske tvrđave po malo liči na rekonstrukciju naših zapuštenih, ružnih života.  

Zatim, tu je sama građevina koja predstavlja neverovatnu kombinaciju ostataka rimskog utvrđenja, dvora Destpota Stefana Lazarevića, turskog, austrijskog, pa opet turskog osvajača. Sve to je uvezano u neverovatnu kombinaciju bedema, kula, tajnih prolaza, neotkrivenih laguma i ko zna sve čega. To nije jedna tvrđava, u nju je upleteno nekoliko utvrda, i još više pogleda na svet, shvatanja načina života. Ona predstavlja konglomerat naše prošlosti, pruža možda odgovor na to zašto smo ovakvi kakvi smo. Sada se, na sreću, našao neko ko očigledno ima široke poglede i dobre namere (što u ovoj zemlji predstavlja veoma retku divljač), neko ko se trudi da celu tu kamaru protivrečnosti oživi i predstavi u jednom komadu! Možda pokušava da nam otvori oči i na posredan način nam omogući da sagledamo ne samo tvrđavu nego i sami sebe?

Ako neko smatra da sam preterao, zastranio možda u pohvalama oko rekonstrukcije Kalemegdanski tvrđave, neka se ovih dana prošeta do Pobednika i baci pogled na okolinu. Da li ste ikada naišli na bolje odabrano mesto za život? U svakom slučaju, ovaj šugavi grad, koji se lažno predstavlja kao beli, nema ništa lepše i značajnije od Kamegdana. Obišao sam priličan deo zemljine kugle i nisam video mnogo uzbudljivijih mesta od ove naše tvrđave. Nisu Turci badava Kalemegdan nazivali i Fićir-bajir, što znači "breg za razmišljanje"...

» thumbnail