Bivsi

Svi se menjaju kada postanu poznati, slavni, a pogotovo kada su na vlasti, kada osete moc. Sigurno je da sam se i ja promenio. Nadam se da se nisam previse promenio. Telohranitelji su samo jedna od spoljnih manifestacija, ali ne i jedina.

Mora se priznati, da posle ubistva Djindjica, govoriti o tome kako oni nisu potrebni politicarima, nosiocima izvrsnih funkcija, u najmanju ruku je nepristojno. Mislim da je jednom prilikom ovo bas rekao Zoran Zivkovic. I u pravu je.

S druge strane, ubistvo premijera, meni je nekako tragicna potvrda za drugu cinjenicu, a to je da telohranitelji mogu da nekoga zastite od toga da vas neko pljune na ulici ili da vam udari samar, napravi neku slicnu neprijatnost... Ali, ne mogu da vam zastite zivot, ako je neko zaista resio da vas ugrozi. Ako je tako, onda je bolje i primiti neku uvredu, nego ici okruzen vojskom.

Nikada nisam imao obezbedjenje, ni pre ni tokom ministrovanja, nemam ga ni danas. Morao sam da potpisem dve izjave posle velikih pritisaka koji su dolazili od DB/BIA, da preuzimam svu odgovornost za svoju bezbednost, itd, bla, bla...

I nisam zazalio nikada. Verovao sam da bi mi to potpuno promenilo zivot i ugrozilo privatnost. S druge strane i njih razumem. Imaju dve vrste motiva. Jedan je, sto biti u obezbedjenju ministra, pogotovo spoljnih poslova, podrazumeva putovanja po svetu, dnevnice... Drugi motiv, takodje, pretpostavljam da postoji, a to je da oni ipak, bez obzira na tu moju izjavu, nose odgovornost i moraju da traze nacina da ne dopuste da zivot ministra bude ugrozen. Ako je ovaj drugi motiv bio prisutan, a ja verujem da jeste, onda mi je stvarno zao ako sam im zadavao glavobolje. A cuo sam nesto, kada sam isao s familijom na Zlatibor (a isao sam cesto, i sada idem), kako su dolazili da preslisavaju coveka koji izdaje aprtman, trazili podatke, itd. Sve u svemu, shvatio sam da su se bavili mojom bezbednoscu i „sa distance“.

Ali, bio sam svedok kako se ljudi menjaju, kako ih obezbedjenje na neki nacin opija, cini vaznijim u sopstvenim ocima. I misim da su takvi imali dosta problema da posle prestanka funkcije dodju u neku normalu, da se vrate u realnost.

Medjutim, kako sam rekao da je ovo samo jedna od problema, probacu da navedem jos jedan, za koji mislim da je realan problem s kojim se susrecu ljudi koji su bili na izvrsnim funkcijama i sa kojim se dosta tesko boriti. To je prestanak funkcije. Ko god da kaze da mu je bilo sasim svejedno, ja mu ne verujem. Medjutim, medju svojim prijateljima koji su bili u vladi, prepoznavao sam one za koje se sa sigurnoscu moze reci da ne uspevaju da se izbore sa novom zivotnom situacijom. Nadam se da nije obezbedjenje ono sto im najvise nedostaje.

Moj je problem bio to oslovljavanje sa „bivsi ministar...“. Osecao sam se kao bivsi covek. I zato mi je bilo vazno da sto pre radim nesto konkretno, tako da uz svoje ime mogu da kazem, G.S. – poslanik, profesor, penzioner, sta god… Zato mi je jednostavnije sada kada me obicno potpisuju kao „G.S. visoki funkcioner Pakta stabilnosti“. Rogobatno je, ali je bolje od onog „bivsi...“. Danas kada idem na televizije, trazim da me potpisu samo kao Goran Svilanovic, jer imam tu srecu da je moje prezime veoma retko i nema drugih u javnom zivotu, tako da je zabuna nemoguca. Osim toga, ljudi me poznaju, pa znaju tako i ono sto sam ranije radio i (malo manje) ono sto radim danas. Medjutim, nikada ne prihvataju ni na jednoj televiziji da me potpisu samo imenom. Ko zna, mozda jednom zasluzim i to. U svakom slucaju, mnogo mi je znacilo da mogu da govorim o onome sto radim danas i ko sam i sta sam danas, i da prestane to oslovljavanje sa “bivisi”. Sada, samo ponekada, kada govorim o temama koje se zaista odnose na dogadjaje u Ministarstvu ili na neka iskustva iz perioda kada sam bio ministar, dopustam da me potpisu kao bivseg ministra. Izvan toga, kada govorim o temama koje su nove i koje se ticu onoga sto danas radim, molim sve da me tako ne oslovljavaju i potpisuju.

Da bi covek ostao posle svega “normalan” kako vi rekoste, vrlo je vazno da ima neku profesiju pre i izvan politike, da ima neki zivot koji nije samo u vezi sa politikom. Porodica je takodje vrlo vazna. I, naravno, veoma je vazno kakav je ko ustvari. Sta je sve u zivotu naucio, uradio, postigao, koliko je obrazovan, koliko je skroman. Ali, zar to nije od znacaja i za svakog drugog, ne samo za bivse drzavne funkcionere.

P.S. Prvog vozaca promenio sam kada se posle svega nekoliko dana otkada sam postao ministar, prestrojio u pogresnu traku (za skretanje u levo, tu kod zgrade CK), kako bi na semaforu bio prvi, a onda je dodao gas i prosao pravo, pre ostalih. Kad sam mu stavio primedbu da je to protiv propisa, on je bio iznenadjen, ocekivao je da ce biti nagradjen sto uspesno savladava prepreke na putu do ministarstva. Promenio sam ga jer ocigledno nije razumeo da se nikuda ne zurim, da nemamo rotaciju, da nemamo pratnju i da smo samo jos jedan auto u saobracaju. Drugog sam promenio kada sam shvatio da ne vozi dobro. Sav je jadan bio preplasen i nekako pod teretom cinjenice da vozi ministra, pa je vozio ili presporo ili prebrzo, da bi na kraju skrivio manji udes na Gazeli. Od tada sam resio da sam sebe dovozim na posao, a kako volim da vozim, to mi je bilo samo zadovoljstvo. Nikada nisam kasnio niti imao druge probleme u saobracaju.

E onda sam dobio zamenika iz Crne Gore, koji je odmah po postavljenju zatrazio da dobije novi mercedes, kada mu je udovoljeno zatrazio je da se stakla zatamne i da dobije obezbedjenje i da njegovo obezbedjenje ima rotaciju i znak stop u kolima, tako da bi moglo da samostalno regulise saobracaj. Porazgovarao sam s njim i probao da mu objasnim da za sve to nema nikakvog razloga, da je protivno propisima da stakla budu zatamnjena, kao i da po nasim propisima samo MUP Srbije ima pravo na rotaciju i stop palicu. Konacno, kao poslednji argument rekao sam mu da je ovaj njegov dopis u kojem sve to trazi videlo vec celo ministarstvo i da su to ljudi primili kao veliku aroganciju, te da to nije dobro za njega. Odgovorio mi je: „Nisam ja ovde dosao da bi me ljudi voleli!“