Papa u Aušvicu

Odmah da kažem da sam ateistkinja, iako sam imala užasnu mističnu krizu sa sedam godina kada sam živela u Kairu i kada su me roditelji otkačili bez mnogo milosti. Ali svaki papa je i moj papa, odrasla sam u Italiji i videla koliko se crkva meša u moral i zakone, u dušu i gaće i vernika i nevernika...I ovoga poslednjeg Nemca u Aušvicu sam imala priliku da čujem, ljudi smrzla sam se, od muzike do dizajna zločina, nešto kao naša Srebrenica, postoji neka katarzična aura zločina pogotovo ako si bio na pogrešnoj strani.Papa

Veliku polemiku je izazavo taj papin govor u Evropi, čak su i mene zvali iz italijanske Panorame da dam izjavu, jedva sam se izborila da ne govorim u svoje ime već iz neke opštije tačke jer ja i nemam svoje srpsku tačku iza koje mogu da stanem. Papino pitanje je gde je bio Bog kad se Aušvic dogodio. Od koga je dosta je, mada se i dalje ne pominje crkva kao takva i njeni službenici, lako ćemo mi s bogom ako savladamo njegove sluge.

Evo i naši popovi su blagosiljali srpske vojnikekoji su izvršili genocid u Srebrenci, i sada su kao nagradu dobili svoje carstvo iznad ali u našoj još uvek neformalnoj državi. Znam tačno šta ne mogu da podnesem u celoj toj priči s papom, bilo kojim. Zašto je on taj da se bavi moralom, i on i bilo koji bog, pa zar nije sasvim očigledno da im vekovima to ne uspeva a da nam svima otimaju i hleb i moral od usta.