teorija i praksa

jedna izandjala teza o nasem obrazovanju je da nasi studenti uce previse teorije a imaju premalo prakse. ili, u nedavnoj formulaciji (glas javnosti, 2.3. 2006) srbijanke turajlic, bivseg pomocnika ministra prosvete: ” na fakultetima se smatra da studentu treba dati dobro teorijsko znanje, a veštine će on sam steći. samo je problem da li će mu poslodavac dati vremena da stekne te veštine ili će odmah zaposliti nekoga ko ih već ima”.

naravno, to sto poslodavci generalno preferiraju ljude sa iskustvom u odnosu na pocetnike nema neke posebne veze sa srpskim obrazovanjem. jer cak i kad bi se studiranje sastojalo od 4 godine ciste prakse (ma kako to izgledalo), poslodavac bi i dalje u proseku davao prednost onom koji je zavrsio takav fakultet i radio 10 godina nego onom koji je samo zavrsio takav fakultet. iz tog razloga, ljudi sa iskustvom su u proseku skuplji na trzistu radne snage, to jest, imaju vece plate, i taj fenomen nema nikakve veze sa srbijom. sve u svemu, konkurencija ljudima sa radnim iskustvom ne moze biti razlog za zagovaranje povecanja prakse u skolovanju, tim pre sto drustvo nema nekog razloga da navija da poslodavac zaposli tek svrsenog diplomca a ne nekog sa dugogodisnjim iskustvom.

drugi razlog za povecan naglasak na praksu koji prof. turajlic nudi je sledeci: ”naši studenti ne znaju šta je poslovno okruženje niti kako se pravi biznis plan, oni nemaju predstavu šta ih očekuje u poslovnom okruženju. naši nastavni programi su dobri, ali nemaju praksu. da bismo studentima obezbedili dobru praksu, moramo pritisnuti fakultete i deo poslodavaca i otvoriti dijalog”. iz ovoga zakljucujemo da praksa na fakultetima treba da se sastoji od upoznavanja sa menadzmentom, ali ostaje nejasno zasto bi takvo znanje bilo potrebno svim studentima. mislim, bilo bi fino kad bi svaki student mogao da se obuci u svemu, ali s obzirom da obucavanje u necemu uvek dolazi po cenu odsustva obuke u necem drugom, nije jasno zasto bi lekare, inzenjere, prevodioce ili arhitekte trebalo podvrgavati obuci bas iz menadzmenta, a ne na primer iz programiranja ili prosto njihovih maticnih oblasti koje svakako nisu do kraja savladali. uostalom, koliko njih ce biti menadzeri a pogotovo praviti biznis planove?

dakle, koji je onda razlog? ja verujem da je razlog taj sto se uzrok inferiornosti naseg univerziteta u odnosu na vrhunske svetske univerzitete (kao sto su recimo najbolji americki univerziteti) pogresno locira u nedovoljnoj zastupljenosti prakse. na primer, rektor dejan popovic kaze: ”pristup po kome rade naši fakulteti je prevaziđen i mora biti ostavljen za nama. u novim nastavnim programima povećava se praktična nastava.” ali nedostatak prakse nije razlog te inferiornosti. ne moze da bude, posto ni na tim vrhunskim univerzitetima nema nekakve posebne prakse (pogotovo ne u smislu obaveznog upoznavanja sa poslovnim okruzenjem i planovima) i koristi se isti ovaj ”prevazidjeni” model insistiranja na teoriji.

razlog za to je krajnje banalan. varijansa potencijalnih poslova kojima ce se diplomac baviti tokom svog radnog veka je enormna. nemoguce je pripremiti ga za sve te poslove. stoga, program fakulteta se formira kao nekakav zajednicki imenilac raznih mogucih poslova, i podrazumeva se da ce diplomac na svom radnom mestu, koje ce uvek imati niz jedinstvenih i nepredvidljivih karakteristika, morati da se dodatno obucava. kao posledica, taj zajednicki imenilac je apstraktniji od bilo kojeg konkretnog posla, tj. pretvara se u teoriju.

naravno, nasi nastavni programi su ponekad zastareli, ali to nema veze sa pricom da su previse ”teorijski”. problem sa nastavnim programima na BU, u meri u kojoj postoji, nije u tome sto nudi previse kvalitetne teorije (na ustrb nekakve prakse), nego sto je nudi premalo. dakle, nije problem do nedavno prisutnih predmeta tipa radio-tehnika i bihejviorizam to sto su to apstraktni predmeti koji se uce iz knjige umesto popravljanjem konkretnih radio-aparata i radom sa pacijentima, vec to sto se radi o prevazidjenim teorijama koje se vise ne izucavaju u znacajnom obimu na osnovnim studijama vrhunskih univerziteta.

doduse, tacno je da americki studenti u trenutku diplomiranja cesto imaju i neko radno iskustvo, ali to radno iskustvo nisu stekli na univerzitetu. uglavnom su ga stekli preko leta, radeci po firmama, jer, zahvaljujuci nepostojanju ispitnih rokova u nasem smislu, oni ne provode leta spremajuci ispite za ”oktobar 3”. medjutim, ta praksa nije rezultat drzavne politike ”pritiskanja fakuleta i poslodavaca”, kao sto se prepocuje. tvrdjenje centra za monitoring da: ”preduzeća ostvaruju jedino saradnju s pojedinim profesorima univerziteta i to isključivo na ekonomskom principu, a organizovane inicijative nema ni od fakulteta ni od privrede” implicira da postoji nesto lose u tome sto se saradnja obavlja po ekonomskom principu, i da bi u igri trebalo da budu i neki drugi faktori. ali u cinjenici da se preduzeca vode iskljucivog ekonomskim principima nema niceg loseg - to je potpuno prirodno, nuzno i uobicajeno. jer, ako postoji obostrani interes da do saradnje dodje, nije jasno zasto je potrebno drzavno prisiljavanje, a ako ne postoji, takodje nije jasno zasto je potrebno prisiljavanje.

rec ’praksa’ asocira na energicnu aktivnost, a rec ’teorija’ na iscrpljujuce palamudjenje. te asocijacije treba ostaviti po strani kad se razmatraju tako krupne stvari kao sto su promene nastavnih programa i drzavno pritiskanje preduzeca na saradnju sa univerzitetima. nema potrebe da univerzitetski nastavnici stalno osluskuju privredu, jer se privreda neprekidno menja, i to delom bas zbog znanja koje u nju stize sa univerziteta. sasvim je dovoljno oslusnuti sta rade najuspesniji.