Išli smo u Afriku...

 Piše LW

Američki državni podsekretar, Nikolas Berns,  rekao je danas da SAD smatraju da je nezavisnost jedina opcija za Kosovo i da se nada da snažna podrška te zemlje nezavisnosti Kosova neće izazvati trajnu štetu u odnosima sa Srbijom.

A nešto pre ove vesti videh da je Kojen je dao ostavku na mesto političkog savetnika predsednika. Ljut je i na njega i na okruženje, što su mu iza leđa pregovarali o Kosovu. Ko s đavolom tikve sadio….Ko se oseća da je sadio, a ko koga vidi kao đavola, ostaje da se vidi. Sećam se kad je naimenovan da je neko to komentarisao otprilike ovako: To se Tadić okružio nacionalistima jer će MZ uskoro intenzivirati pregovore o konačnom statusu Kosova, čisto da bi posle, ako bude morao da se suočava sa realnošću, mogao da kaže Koštunici i Co- eto probao sam i sa nacionalističkim kadrom u odbrani, al  ne ide.  

Drašković je u sred intenzivne diplomatske inicijative za odbranu Kosova otišao u JAR  da lobira pa iskoristio priliku i da odmori par dana.  

 Đurić je zaboravio da nam spomene da Lavrov ne dolazi samo zbog odbrane Kosova, već i zbog ministarskog sastanka Crnomorske inicijative.  Kapiram da se o neredima u Petrovgradu i Moskvi ne oglašavaju da se ne bi mešali u unutrašnje odnose neke druge zemlje.  Tu su na nivou Draškovića i Ruskog konzula. U međuvremenu, dođe 21 vek.  Javna diplmatija  se ispilila odavno  iz  klasične tako što joj je  skinula bele rukavice.   

Koliko Srbija  gubi što ne učestvuje u radu  skupa  PS JIE ( Procesa saradnje u Jugoistočnoj Evropi) koji se ovih dana održava u Zagrebu, a na kome učestvuju predsednici parlamenata svih zemalja JIE, a očekuje se da  se donesu i neke značajne odluke? Regionalna saradnja možda nije toliko seksi i medijski  atraktivna,  kao što su  regionlne šorke, upravni odbori, zujke po svetu, cinkarenja, demonstracije i drugo ali je na duge staze svakako preko potrebna.

 Toliko o ozbiljnosti i posvećenosti mainstream nam diplomatije.  Da ponovim, za svaki slučaj, logično je očekivati da država nešto pokuša, da ne dopusti da se baš na njoj presedani formiraju  i da se uvežbavaju i efektivni multilateralizam i pragmatični progresivizam, pa onda unilateralizam, pa izolacionizam, pa sad opet pragmatični progresivizam,   ali ovakva država sa ovakvim načinom rada, je zaista jedinstven primer neodgovornosti.  Od nje, koja jeste kontinuitet sa onom Miloševićevom, nekako nisam ni očekivala da zalegne za koncept primata zaštite ljudskih prava, pa  i po cenu gubljenja  donedavno “neprikoslovene” teritorijalne suverenosti onog koji ih krši, ako drugačije  rešenje  nije moguće.  

No da će cela stvar da se svede na to da je nezavisnost Kosova  “logičan epilog odnosa države Srbije prema Albancima  na Kosovu od 1912.  na ovamo,” kako sam nedavno čula u Zagrebu, nisam očekivala da čujem od drugačije Srbije, sa druge strane. Po toj logici, Koštunica ima pravo što se koprca pozivanjem na okoštale međunarodno-pravne principe koje globalizacija melje.

Kapiram predstavnike MZ koji su tu da gutaju žabe. Sećate li se šta je odgovorio Džejmi Šej, kad ga je neko još 1999 “lucidno” upitao  da  li je svestan da ga Srbi mrze? A šta mislite šta sam pa očekivao kad sam prihvatio da budem glasnogovornik NATO koji se upravo spremao na oružanu interveciju protiv Srbije bez rezolucije SB! Kapiram Albeta Rohana kad kaže da je Kosovo izgubio Milošević, da Kosovo neće biti primer za dalje jer je jedinstven slučaj “od abolicije autonomije, do isterivanja Srba” i da svega toga nigde drugo u konfliktima širom sveta nema. To mu je mandat, da vadi kestenje iz vatre. Po Roanu je  nadzirana nezavisnost najbolji način da se ovaj konflikt reši.

Al ne kapiram koji konflikt sada, ako tvrde da je na Kosovu sve sad ipak bolje nego 1999,  i da misle da srpska i albanska zajednica mogu da žive jedna pored druge.  Ispada da je konflikt, ipak, rešen dosadašnjim merama. Gde nestadoše  masovno kršenje ljudskih prava 1998-1999.  kao glavni razlog zašto je međuanrodna zajednica, bar njen zapadni deo, odlučio da ga zaustavi oružanom NATO intervencijom? Jel ona bila zbog tog masovonog kršenja ljudskih prava u tom periodu ili i zbog svega pre toga?

Pitam, jer ja nisam da se zemlja tako kažnjava zbog “svega od 1912” al jesam da se vojnom intervecijom zaustavi masovno kršenje ljudskih prava, i da se, ako se mora, posle onaj ko je kršio kazni tako što će izgubiti suverenitet nad delom teritorije gde su ljudska prava kršena ili celokupan, ako treba. Pitam jer me ne zanima da li će rešenjem kosovskog slučaja nadziranom nezavisnošću Srbija brže da se uključi u EU i druge integrativne tokove, ili  jer joj je zadnji čas da se “zaokruži kao država,” već da li će i ko i kako od  MZ da  interveniše u Darfuru ili Indiji. Pitam zato što nisam ni za zloupotrebe vojnih intervencija, pa ni za to da služe za zaustavljanje oružanih  konflikata tek tako, ako oni nisu praćeni masovnim kršenjem osnovnih ljudskih prava civila i običaja rata i Ženevskih konvencija, dok god ima mogućnosti da se oni zaustave poltikom pritiska ili diplomatijom.   

Ako je Buš pukao u Iraku, ako se Bler kompromitovao lažnim izveštajima o oružiju za masovno uništenje, ako je Najs  vođen svojim privatnim antagonizmom i sukobom sa Karlom del Ponte ili finansijskim interesima, doveo u pitanje kredibilitet Haškog suda, ako se EU  još koleba šta je trebalo da uradi 92, 95, 98-99, da li to znači da i ja treba da odustanem od svojih ubeđenja? A ona su da je trebalo bombardovati  selektivno vojne ciljeve RS 95, da bi sukobi prestali što se i desilo, to jest da je to trebalo uraditi još pre Srebrenice. Kako neko reče, EU  se u blakanski sukob umešala efikasno nekoliko godina i stotina hiljada ljudskih života kasnije.  Da je trebalo bombardovati selektivno vojne ciljeve Srbije da bi se sprečila prekomerna upotreba sile koja je za posledicu imala masovno kršenje osnovnih ljudskih prava na Kosovu-pod uslovom da postoje ubedljivi dokazi da su se ona desila. Da je Irak trebalo bombardovati kad je tamo počelo da se onako intenzivno ubija onoliko  Kurda.  

Pogledajte ako vas ne mrzi, fenomenalno svedočenje Susan E. Rice, Senior Fellow, Foreign Policy Studies Brookings Institution pred US Senate Foreign Relations Committee od 11  Aprila 2007, Dithering on Darfur: U.S. Inaction in the Face of Genocide http://www.brookings.edu/views/testimony/rice/20070411.htm u kome ona, između ostalog, kaže:  Still others insist that, without the consent of the UN or a relevant regional body, we would be breaking international law. But the Security Council last year codified a new international norm prescribing “the responsibility to protect.” It commits UN members to decisive action, including enforcement, when peaceful measures fail to halt genocide or crimes against humanity. 

Onima  koje debata ozbiljnije zanima preporučujem i izveštaj koji je napravila The Independent International Commission on Intervention and State Sovereignty (established by the Government of Canada in September 2000) The Responsibility to Protect  (http://www.iciss.ca/report-en.asp), koji  je još Kofi Anan preporučio UN za usvajanje u svom izveštaju In Larger Freedom (http://www.un.org/largerfreedom/).