Pit Stop

Pit StopNije bilo baš kao za Alonsa, ali se Gregor ipak vratio pre nego što bi nas roboti izbacili iz kapsule. Ubi pivo, ne i narandžasti, sreća radi aspirin sa vitaminom C. Nisam ovog jutra za dečje radosti, smotaćemo zemičke sa paštetama i napraviti sendviče za put. Gde sada? U Keln, našu bazu, našu gajbu, naš dome slatki dome. Cecooo stižeeemooooo!

Gregor reče da su majstori bili fini, nisu ga odrali a i dobićemo neku kintu nazad za metar dana. Kažu, sve Ok, amortizeri, opruge, jednostavno teški ste. Kabasto, fakat. Kao na brodu koji se nakrivio dvojica pozadi lepe se iza suvozača. Dve gume, štula u gepek, bežimo iz ovog bizarnog hotela. Mada bismo rado ostali u Lajpcigu. Štafetu preuzimaju Španci (i Ševčenko valjda, nemamo pojma ko tamo još igra).

Nema gorčine posle poraza, da Lale nisu bile tako ljubazne sumnjam da bismo imali ovaj mamurni smešak na licu. Makina ko bombona, spuštamo se nadole sa željom da se još jednom vratimo nazad, na osminu finala. Ako ne, bar da mašemo iz Nirnberga.

Gužva na putu, Gregor odmerava aždaje u četvrtoj traci levo, Peca i Švaja mere decibele i zaključuju da smo se drali više od Holanđana, a ja merim pod kojim uglom mi pada sunce na ekran lap topa. Polomio sam zaštitu za sunce spreda još kad smo kretali (uvek spreman za štetu), a valjala bi mi i roletna sa strane. Velikeee vetrenjače duvaju, ali nedovoljno, sreća klima funkcioniše bolje nego naše traganje za pumpama sa plinom. Nije baš tako kao što su nam pričali, kao što je i sve ostalo što smo memorisali u folder sa savetima moralo na reciklažu. Samo terenski rad otkriva istinu.Velikeee

Za pet sati kilometraža kao Beograd – Budva. Ne možeš a da ne porediš. Upeklo, stižemo na Rajnu, e ovo je pravo beogradsko leto. Parkiramo uz reku, protežemo noge i mozak i čekamo našeg dobricu. Desetak brojeva po tastaturi – alo matori, mi stigli. Da. Ma super. Fudbal? Ma koga bre još to zanima... Koja kinta tura onom uspinjačom gore?