Leteće ostrvo Laput

Džonatan Svift: Guliverova putovanja

Kada je ljubitelj antičke mudrosti i poezije, uvaženi Džonatan Svift napisao "Guliverova putovanja", čarobnu, mizantropsku i ćudljivu satiru na račun naučenjaka i filozofa svoga doba, verovatno nije ni sanjao da, opaljujući Britansko kraljevsko društvo, generiše na vidovit način i budući niz društvenih uvrnuća pod čijom se kapom nebeskom događa i domaći Liliput. To što je jednima uvalio ulogu divova i plemenitih konja, a drugima lik patuljaka, samo je bajkovito ruho za ljutu zbilju jedne čudnovate zemlje u kojoj se opštenje sa drugima, izvan sopstvenog kruga, smatra nepotrebnim i izlišnim. Sviftov Liliput, uprkos blagoglagoljivom kićenom perju, mračno je mesto. Leteće ostrvo Laput, gde se razbaškarila upravljačka elita, još grđe. S razlogom.

Nema te prinude koja bi male moćne vladare navela da razvijaju istinsku političku inteligenciju. Vrlinu smatraju izlišnom. Ali zato im je moć neograničena, a odgovornost, uglavnom, nikakva.Tako da i nema opasnosti da im prirođena nesposobnost, ravnodušnost ili poročnost nanese ozbiljnu štetu. Naprotiv.

Džepni vlastodršci u mogućnosti su da im se izopačenosti razviju do stepena čudovišnosti. Međutim, ni Liliputanci Guliveru nisu baš jasni: "Bila mi je najnerazumljivija njihova velika radoznalost za novosti i strast za politiku. Stalno su se brinuli za javne poslove, davali svoj sud o svim državnim stvarima i žustro raspravljali povodom svake sitnice stranačkih mnenja."

 Sumorni duhovni pejsaž u kojem su novine zamenile knjige, a televizija novine, mentalna je selendra u kojoj opšte dobro, vrlina i znanje figurišu samo kao šlagvort domaćeg političkog zverinjaka, u kojem Pinokiji duga nosa ne deluju ni malo bezazleno. Uskogrude, retrogradne, sitničave, tašte i samozaljubljene lučonoše, koje lepo misle još jedino o samima sebi, vode nas u novo doba.

To što im na usta curi demokratija u neviđenim količinama, ni najmanje ne isključuje davljenje u bujici onih koji nisu naučili da plivaju po novoj modi.

U zemlji gde liberalno obrazovanje nikako da procveta, ni Bartolomejske noći nisu stvar vremeplova. Jer, demokratija je način života. U kojoj borba crnaca u tunelu teško da može biti produktivna, inspirativna i kreativna odskočna daska za bolji život. Ako ni zbog čega drugog, a ono jer se gubi i poslednja šansa da svetla tačka na kraju tunela bude važnija od sveopšteg mraka.

Dajdžest izdanje demokratskog relativizma najbolje funkcioniše s one strane dobra i zla. Elementarna lakoća mišljenja, zbiljska okrenutost ka budućnosti i otvorenost za drugo i dalje je pod embargom. Artikulisana filozofija života u kojoj je dijalog između Ja i Ti, kao lični odnos razumevanja i saosećanja, kao uzajmnost, još uvek užasno daleko, teško da će pustiti koren u ambijentu gde ljudi dobre volje i nasmešena lica figuriraju kao subverzivne pojave.

Život sa (drugim) ljudima, predmet je rasprava i trgovine na način koji izaziva jezu. Jer, slučajno ili namerno, čak se i podrazumevajuće selektivno sito negde zagubilo, pa se i sišavši s uma ljudi, okupani reflektorima, obraćaju narodu u udarnim medijskim terminima.

Takva sprdnja u kojoj nema elementarnog poštovanja ni prema kome, ne može se oprati ni dijagnozama tipa "i to je demokratija", odnosno "pa to ste želeli", još uvek živahnih zlobnika koji ne mogu da podnesu činjenicu da ih je vreme pregazilo.

Rečeno jezikom Šekspira, ono što je realno očekivati kada se izborne zavese ovdašnjeg političkog pozorišta napokon spuste možda je jedna rečenica iz Romea i Đulijete:"Od novog jada stara bol će proći."

* Ovaj tekst napisala sam za kolumnu u Nedeljnoj Borbi 20 novembra 1991. godine. Na moju žalost još važi. Mogu da čitam Svifta i unatraške, ne vredi. Mogu da kuvam ručak, pobegnem na daleki sever i kupujem krastavce za krune, opet ga duvam.  Liliput je to, brale. Ne mož' pobeći, bre, prati u stopu.

Liliputvalja misliti na zimnicu