Biciklističke staze

Naš brlog konačno je bez alkohola. Prva farba, mora malo da se uspori. Lenjivo buđenje, vicevi i spremanje klope. Roštilj na brzaka, sve gotovo, samo da se baci na ringlu. Slušamo neku lokalnu radio stanicu koja mi briše prašinu za uspomena. Year of the Cat. Otkad to nisam čuo. Večeras palimo za Dizeldorf da se okupimo sa drugom ekipom (sutra četa i iz Bilerbeka) i napravimo ratni plan za utakmicu koja je, pa, hajde, pre svega za obraz. Možemo li? Za ove dole ne znam. Mi ćemo da se iskidamo na tribinama. Samo da nađemo lepo mesto za zastavu, kao u Lajpcigu. I molimo kamermane za manje diskriminatorski odnos prema našem projektu.

Ako ja ovde mogu da skačem kao oparen na bicikliste koji imaju milosti prema pešacima kao bajkeri na Ušću, onda nam se zauzvrat može dati bar par sekundi slave na ekranu. Znam bar deset ljudi koji bi u Keln došli samo zbog jednog razloga – ovde su biciklisti zaštićeni kao beli medvedi. Obeležene trake, čak na glavnim ulicama i crvena kaldrma koja jasno obeležava teritoriju. Ako kreneš bez vize, polomiće ti noge i namerno sebi bicikl. Ti sve plaćaš. Pa sad, hajde se ti lociraj na raskrsnici na kojoj su oni opasniji od vozila. Domaćini kažu, nikako ne ulazi u konflikt. Zvonce znači najmanje da se zalepiš na parkirano vozilo. Ko voli bajs, dobrodošli. A ko ne razume zašto su oni najprivilegovaniji učesnici saobraćaja, pravac Dizeldorf.

Ako ovaj DJ nastavi da me seče, ja ne bih. Terry Callier, I Don’t Want to see Myself. Ovaj oldtajmer igra na iskustvo. Možemo li i mi sutra? Jok bato. Srce na teren! Bar mi sa tribina.