Bud

BudŠta Nemce nervira? Ništa. Sve funkcioniše kako su zamislili. Gradske službe, policija, redari na stadionima, punktovi za informacije, šta hoćeš da saznaš, pitaj.

Na poluvremenu na 0:3, idem da priupitam nešto što me kopka još od Lajpciga. Na bezbroj prodajnih mesta u holu ispod tribina prodaje se klopa i piće. Klopa klasika, kobaje, pljeskavice, viršle sa dodacima, na drugoj polovini štanda piće, takođe klasika, koka kola, sokići, pivo. Sa procentom alkohola koji ne može da ti zamuti 3 komada koje si primio i 3 koje ćeš da primiš, makar gajbu popio. Plastične čaše vrede evro ako ih vratiš, a na čašama ni Bittburger, ni Becks, ni lokalno domaće. Bud. Ajao. Bud u srcu Nemačke. Pitam može li nešto drugo, ljubazna hostesa kaže ne. Želim da se revanširam za nepristojna pitanja tipa „Kako je moguće da ste toliko loši?“ A šta da im odgovoriš. Ako počneš da im objašnjavaš, pobeći će. Ako samo slegneš ramenima, biće previše jadno. Složiš besnu facu i kažeš da je to jednostavno tako. I da ti tu ništa ne možeš.

„Kako je moguće da nemate nemačko pivo na stadionima?“

1:1. Ovaj pogled znam. Iz ogledala.