Okupacija u 26 meseci- BLIC.....Ko se seća Dragana i Dražena?-DNEVNIK

Blic, 14. jun
OKUPACIJA U 26 MESECI – piše Nenad Milić

Dnevnik, 19.jun

KO SE SEĆA DRAGANA I DRAŽENA?-piše Jelena Milić

 OKUPACIJA U 26 MESECI

U Srbiji 26 meseci traje velika prevara. Sa jedne strane G17% čeka podršku socijalista za izbor svog potpredsednika, a istovremeno traži zabranu Srpske radikalne stranke i sa njom piše novi Ustav. Paralelno, radikali vode kadrovsku politiku G17%, i po želji Dinkića isljučuju poslanike koji, zbog prekida pregovora sa EU, više ne podržavaju Vladu.

Predsednik Srbije se pre podne konsultuje sa Nikolićem, “oko važnih državnih pitanja”, a posle podne uverava javnost kako Srbija treba da se okupi oko njega, a protiv njegovog prepodnevnog sagovornika.

Zbog svega toga nikada manje gradjana nije učestvovalo u politici. Zato su danas radikali najači. Njihovi birači nisu razočarani. Birači moderne Srbije su prevareni i nema ih u politici, jer oni ne žele koaliciju sa SPS-om, Ustav sa radikalima i kohabitaciju sa Koštunicom.

Zato LDP ne želi partnerstvo sa onima koji radikale i socijaliste već 26 meseci vraćaju u politički život. Nama su partneri građani kojima je ovo jasno i koji se sa tim ne mire, partije građanske orjentacije i nevladine organizacije sa kojima smo 9. maja obeležili Dan pobede nad fašizmom i Dan Evrope. To su oni građani koji su, tokom maja, napunili trgove po Srbiji, oni koji došli na promocije zbornika o Zoranu Đinđića, koji su pozdravili knjigu “Okupacija Srbije u 26 meseci”, najsažetiji saldo Srbije Tadića, Koštunice, Nikolića, Dinkića, Ilića… U kojoj Dinkić traži podršku građana za zabranu Nikolića, iako zna da to ne zavisi od njih, nego od nego od njegove Vlade koja ne želi da primeni Zakon o lustraciji. Jer ko bi onda glasao za Ivanu Dulić – Marković?

Zato Mladića u Hag. A popove, akademike, generale i političare, koji su celu zemlju stavili na optuženičku klupu, dalje od budućnosti naše dece. Ta budućnost ne sme da zavisi od Koštunice, Tadića, Dinkića, njihovih međusobnih dogovora i njihovog licemernog, toplo-hladnog, odnosa sa socijalistima i radikalima.

Nenad Milić, član Predsedništva LDP-a

Drazen

Dragan

Dnevnik

Nedelja, 18.6.2006.

Ko se seća Dragana i Dražena? I tako, S/CG/SCG, alijas raj za nesmetano funkcionisanje odmetnutih vojno-bezbednosnih službi i zametnutih vojnih sudova - više ne postoji. Stvorena da bi se kupilo vreme do momenta kada će međunarodna zajednica naći vremena i nešto diplomatskih resursa da privede kraju odlučivanje o statusu Kosova, ova i ovakva državna tvorevina skupo je na unutrašnjo-političkom planu koštala i Srbiju i Crnu Goru. Uz sve druge manjkavosti, a bilo ih je lopatom da se tovare, provizornost rešenja i nedoređenost propratnih akata stvorili su situaciju u kojoj je zaista bilo nemogće suštinski reformisati oružane snage i staviti ih pod parlamentarno-demokratski nadzor. Srbija je nasledila takve oružane snage “po automatizmu” i Vlada će u narednim danima verovatno izaći sa nekoliko novih provizornih rešenja kojima će pokušati da dalje produži taj bez/ustavni položaj novoimenovane Vojske Srbije, a možda i Srpske vojske, kako to predlaže predsednik Tadić. U svakom slučaju, odsustvo spremnosti Vlade Srbije da planira šta i kako dalje u slučaju uspeha crnogorskog refereduma već sada daje jasne indicije da će nas ovako stečena srpska nezavisnost (samostalnost) skupo koštati. Jer, nekontrolisane vojne službe opet imaju mogućnost da se u tom novom brisanom prostoru, koje im je Koštunica otvorio, etabliraju tako da im nikavo buduće solidnije državno ustrojstvo, jači parlament i bolje zakonodavstvo, neće moći ništa. Naprosto, dobra volja čelnika Ministarstva odbrane i korektne političke izjave koje su u smutnim vremenima tranzicije više od pustih fraza, nisu dovoljni da popune ogromnu strukturalnu prazninu koju smo nasledili zatečeni stečenom nezavisnošću (samostalnošću). Jer, ni svi zacrtani i predstavljenii projekti “otvaranja” vojske, njenog jezičkog i pi-ar usavršavanja i ušminkavanja, ma kako korisni, jednostavno nisu niti mogu biti dovoljni da se stvari svedu i stave na svoje pravo mesto. Za to je potrebna politička volja i plan koga, namerno ili ne - nema. Bilo je, naravno, mnogo toga što se od 5. oktobra moglo uraditi, i pre i posle Beogradskog sporazuma, da se sadašnja komplikovana situacija predupredi. Ono što, ipak, treba najviše da brine jeste društvena nemoć da se ne dopusti da posledice ovakvog stanja padnu u zaborav i da se njihovim žrtvama pomogne da dođu do istine o sudbini svojih bližnjih. Udruženja porodica misteriozno nastradalih vojnika lutaju od jedne do druge institucije čija se nadležnost više ne zna. Tabloidima služe za jednokratnu tiražnu potrebu, a eks čelnicima eks DOS-a za kratkotajnu političko-advokatsku promociju. Od ovakve vlasti, čiju su dijagnozu uspešno postavili svi, od doslednog dela civilnog sektora, do pur-pen DS-G17 vlastozicije, koja popunjava sve koalicione rupe od lokala do države, nije ni za očekivati da nešto preduzme. Ali, šta je s nama ostalima? Sećamo li se mi još ko su Dragan Jakovljević i Dražen Milovanović? Momci koji su u kasarni na Topčideru ućutkani kao svedoci saradnje države s haškim optuženicima. Momci koji su zbog Haga ućutkani, a onda još posthumno uniženi blagonaklonim odnosom te iste države prema besramnom vojnom tužiocu Vuku Tufegdžiću, koji je njihovu smrt skoro pretvorio u apsurd. I koji se onda, i pored ozbiljnog incidenata sa saobraćajnom policijom u Mionici, još pojavio kao istražni sudija i na mestu ubistva svedoka-saradnika u procesu osumnjičenima za ubistvo premijera Đinđića. Zapravo, kao da je svima u interesu da afera Topčider padne u zaborav. Novi negativni izveštaj o nesaradnji s Tribunalom primljen je u Srbiji kao raport s berze na kojoj ni nemamo akcije. I ne samo to, nego uticajni politički komentatori, bliski našoj aktuelnoj vladi, još pride tvrde da je prekid pregovora sa EU kriv (!?) zbog naše daljnje nesaradnje s Hagom. Naravno, od tih tipova nećemo čuti pitanje šta su i kome “skrivili” Dragan Jakovljević i Dražen Milovanović i drugi misteriozno nastradali vojnici. I baš zato, ali ne samo zato, bojim se da svima nama kojima je zaista stalo do toga da se na čistac istera politička pozadina i afere Topčider, i ubistva premijera Đinđića, ali i nekih drugih smaknuća po Srbiji, ne preostaje ništa drugo nego da non-stop budemo i istražni organi i tužitelji. Jer, da bi se Srbija konačno postavila na noge, očigledno su podjednako potrebni i toliko pominjani ustav, ali i dosledna društvena solidarnost i kolektivna akcija.

Jelena Milić