Pitanja, a odgovori

.Sta znaci kvalitetan zivot?
Sta je potrebno jednoj osobi da bude pozitivna?
Sta je potrebno jednoj osobi da zivi u skladu sa sobom?
Sta je potrebno jednoj osobi da zivi u skladu sa svetom koji je okruzuje?

Zvuci jednostavno, a zasto je to nama tako komplikovano?
Zasto imamo toliko otpora?
Zasto smo tako nezreli?
Zasto se svega plasimo?
Zasto smo toliko nepoverljivi?
Sta treba da se uradi da bi se to izmenilo?

Atmosfera u gradovima.
Atmosfera u zemlji.

Ulaganje u nesto sto nije samo politika.
Ulaganje u sebe.
Zasto se toliko potencira na istosti u svakom smislu te reci?
Zasto se intelektualci gnusaju onih koji to nisu?
Gde je finoca i kvalitet materijala osobe?
Zasto se to sve mesa i brka?
Zasto nas je blam od drugih, kad je cinjenica da su drugi-drugi a mi smo mi?
Zasto zelimo da svi budemo isti?
Zasto se toliko identifkujemo jedni sa drugima?
Zasto ne mozemo biti isti i jednaki- u PRIHVATNJU RAZLICITOSTI i u odnosu prema razlicitostima?
Zasto ima nekoliko Srbija?
Zato sto su nam potpuno poremeceni sistemi vrednosti i posmatranja sveta.

Nedostatak uvida u realnost, inat, nezrelost, prkos, zluradost, gadjenje prema ljudima, a to znaci i gadjenje prema sebi.

Zasto u ovoj zemlji ljudi toliko umiru?
Neki od puske, neki od gladi, neki od samoubistva, neki od motke po faci, neki od bolesti, neki od tuge?
Zasto to jos uvek dozvoljavamo?

Zasto iz ove zemlje toliko ljudi odlazi?
Zasto OD ove zemlje toliko ljudi odlazi?

Zasto ne shvatimo da je odgovor na pitanje "dokle ce da nas lazu" u recenici: " dok mi to dozvoljavamo, a dozvoljavamo tako sto ne razmisljamo, tako sto smo nezreli, tako sto mrzimo, tako sto zavidimo, tako sto NECEMO DA RASTEMO, nego cekamo da to neko drugi uradi za nas, a zivot prolazi."

Cak i da smo svi uzasno razlicitih stavova i shvatanja realne realnosti, zasto nemamo svi jednak cilj, a cilj je da nam svima koji smo potpuno drugaciji i razliciti - bude zadovoljavajuce dobro i da jedni druge pustimo na miru da budemo to sto jesmo.

Sta treba da se uradi da bi deci, mladima i odraslima bilo bolje i da se podigne motivacija, pozitivnost, vedrina i da prestane da bude ovoliko monotonije i apatije na jednom mestu?

Da prestane da bude ovako stroga i neprijateljska histericno logorska atmosfera?
Da bude nekog reda?
Da bude bar nekog sklada?
Neke vedrine?
Neke ljudkosti?
Neke humanosti?
Neke milostivosti?

Necega sto nema veze sa politikom i gradjanima, nego sa ljudima i bicima i zivotom (koji je cudo)
i sa pozitivnim stranama sveta, coveka, zivota?
Zasto je sve i ono sto je veselo i sto spada u zabavu obojeno nekom vrstom histerije i agresije koja potice iz uzasne stegnutosti i inhibiranosti?

..

Zasto nema spontanosti?
Zasto sve ima toliku vaznost?
Zasto sve ima toliku tezinu?
Zasto je sve jako dramaticno i podjednako bitno?
Zasto se svako bavi tudjim intimnostima i zivotima?
Zasto ima toliko zavisti?
Zasto toliko zluradosti?
Zasto toliko primitivizma i prostakluka?

Zasto ne disemo punim plucima?
ZASTO SE STIDIMO JEDNI DRUGIH?
ZASTO SE STIDIMO TUDJIH MANA?
ZASTO IH PREPOZNAJEMO U SEBI,PA NE RADIMO NA SOPSTVENIM?

Kada cemo prestati sve to i kada cemo poceti da tezimo jednostavnom zivotu?
Kada cemo prestati da egzistiramo i poceti da BUDEMO?

Kada cemo poceti istinski da zivimo kao osobe, a ne da prezivljavamo?
Kako se do toga dolazi?

Kada cemo poceti da GLEDAMO LJUDE I SVET KAO CELINU, A NE KAO PARCICE?

Ako mrzimo svoju ruku i zelimo da je otkinemo - to je poremecaj.
Zasto nasa zemlja ima tolike poremecaje?

Zasto je toliko tesko prihvatiti i nekulturne i primitivne, slabe, prljave, same, neobrazovane, nesrecne, bolesne, proste?

Zasto ne mozemo da se distanciramo od ljudi i da posmatramo sustinu?
Zasto ne mozemo da se distanciramo od sebe, pa posmatramo sustinu?

...

Kako da nam ono stariji i pametniji pomognu?

Kako mi da pomognemo starijima?

Zar nismo zeljni osmeha i pravog zivota u svojim okruzenjima?
Da li smo svesni da sutra moze da nas nema?
Da li smo svesni da sutra moze da nema bilo koga od ljudi koji su oko nas?
Da li smo svesni koliko su reci teske stvari?
Da li smo svesni da je nekada kasno za "oprosti".

Kako da se razumemo?
Kako da se pomirimo?
Prvo sa sobom, pa onda sa drugima.
Zasto nam je lakse da se svadjamo i osudjujemo?
Zasto nam je tesko da se ugledamo i cujemo?

Gde idemo?
Zbog cega?
Sta mi hocemo?
Sta zelimo?
Da li uopste zelimo bilo sta?

Da li zelimo smrt?
Ili zivot?

Ako zelimo zivot, zasto je oko nas stalno smrt, tuga i bolest?

Kada ce prestati da nam bude ovako dosadno?

Kada ce svako poceti da se bavi svojim poslom i prestati da docekuje druge na noz?

KADA CEMO PRESTATI DA GOVORIMO "DOBAR DAN" A U SEBI DA MISLIMO "NOSI SE"?

KADA CEMO PRESTATI DA SE PODSMEVAMO?

KADA CEMO PRESTATI DA FOLIRAMO I SEBE I DRUGE?

KADA CEMO SHVATITI DA ZIVOT NE MOZEMO FOLIRATI?

Da li je moguce da ne postoji resenje?
Da li je moguce da je sve tako strasno i da sve mora da se posmatra kao konacno i kao definitivno?

Da li je moguce da nismo svesni toliko pozitivnog u svetu i zivotu?
I da nismo svesni toga da covek mora i treba da raste i napreduje?
I da covek radi na sebi dok je ziv?
I da se problemi mogu resavati a da je vazno samo da to zelimo i da se trudimo?

Zasto ima toliko neprijateljstva?

Kada cemo prestati da se stidimo toga sto imamo potrebu da volimo?
Kada ce prestati da nam bude lakse da kazemo "nosi se" nego: "hvala i izvini i razumem"?

Kada cemo prestati da svaki pokusaj necega pozitivnog obezvredjujemo i stavljamo pod definiciju "nemoguceg i naivnog i idealistickog"?

Kada cemo prestati da citiramo istorijske i politicke teorije i cinjenice?

AKO SMO VEC SUMANUTI, ZASTO NISMO SUMANUTI U POZTIVNOM, NEGO U NEGATIVNOM?
AKO SMO VEC NEZRELI I NAIVNI I SMESNI, KADA CEMO POCETI DA BUDEMO POZITIVNO NEZRELI, DA BISMO NA KRAJU NASLI NEKU SREDINU I POSTALI POZITIVNO REALNI?

Kada cemo prestati da funkcionisemo onako kako nam drugi kazu?
Kada cemo poceti da mislimo o tome sta je NAMA dobro od toga sto nam drugi kazu?
Kada cemo poceti da mislimo osecanjima i da osecamo mislima i to sopstvenim?

Sta je potrebo da bi do pozitivne promene doslo?

Zas.to sve obezvredjujemo?

Kada ce ovde prestati da cirkulise otrov?
Kada ce prestati samo i jedino politika da bude glavna tema?
Kada ce ljudi poceti da gledaju svoja posla?

Zasto se uvek hvatamo za ono sto je lakse - a to je da:
bacimo papir na ulicu,
da uvredimo,
da pljunemo,
da udarimo,
da odbacimo.

Kada cemo prestati da budemo paranoicni?
Kada cemo shvatiti da prkos i inat nisu vrline, nego osobine besnog deteta
i da te osobine nisu konstruktivne, nego destruktivne?

Kada cemo priznati sebi svoje mane i prihvatiti ih?

Kada cemo poceti da brojimo do deset pre nego sto nesto zakljucimo i kazemo?

Kada cemo prestati da verujemo u vradzbine i vidovnjake i sudbine?
Kada cemo shvatiti da sudbina pojedinca zavisi samo i jedino od njega i da covek ima slobodnu volju?

Kada cemo prestati da verujemo u bezobrazluk?
Kada cemo prestati na mrznju i zluradost da odgovaramo mrznjom?
Kada cemo prestati da na agresiju odgovaramo agresijom?

Kada cemo postati svesni toga da ce nam biti jos gore ukoliko sto pre ne pocnemo da radimo na sebi?

Kada cemo shvatiti da ovoj zemlji treba toplina, zastita, razumevanje i prijateljstvo?
Kada cemo shvatiti da ovoj zemlji treba vazduha i da se svi gusimo kao u gasnoj komori, a guse nas potenciranjem na jednim istim stvarima?

Kada cemo prestati da verujemo u NAROD koji ima jedno srce i KOJI JE ISTI?
Kada cemo poceti da shvatamo nismo svi isti?
Kada cemo shvatiti da nista nije MOJE dok ga ne platim svojim novcem?
Kada cemo shvatiti da je svaka oblast na kojoj zive razliciti ljudi ZAJEDNICKA i da ima raznih ljudi?

Kada cemo prestati da verujemo u nebeski narod?
Kada cemo shvatiti da ne postoji (na celoj planeti) nebeski narod?

KOLIKO CEMO JOS DOZVOLJAVATI DA SE MANIPULISE POJEDINCIMA POTENCIRANJEM NA "NARODU I GRADJANIMA"?

Kada cemo shvatiti da taj isti narod cine pojedinci koji su sasvim razliciti, ali jednaki u sansama?

...

Kada cemo umeti da sastavimo ( u svojoj glavi ) da se mogu postovati ( i cak i ) druziti doktor nauka i prodavac povrca na pijaci?
Kada cemo umeti da shvatimo i to da se mogu druziti ljudi razlicitih politickih uverenja, muzickih ukusa, stila odevanja, zivotnih filozofija, religija itd?

Kada cemo prestati da se delimo na plemena?

Kada cemo prestati da se ponasamo nadmocno?
Kada cemo priznati sebi i drugima da nije nista lose u tome sto se osecamo malima i nemocnima?
Kada cemo priznati sebi i drugima da nije nista lose u tome sto JESMO mali i nemocni?

Kada cemo poceti da uvazavamo?
Kada cemo poceti da postujemo?
Kada cemo poceti da cenimo?
Kada cemo poceti da se stidimo samih sebe i da oprastamo sebi?
Kada cemo poceti da radimo na samima sebi u samima sebi?

Kada cemo pokusati da cujemo i jednu i drugu i trecu stranu, pa da iz svega toga izvucemo ono sto je najkonstruktivnije?

Kada cemo prestati da pricamo o proslosti i da nabijamo jedni drugima na nos krivicu za sve i svasta dok zivot uveliko prolazi?

Kada cemo shvatiti da zivot prolazi i da je vazno da ga zivimo kvalitetno?

Kada cemo prestati da lazno prihvatamno druge i da se ponasamo kao da smo sve shvatili a da ipak u intimnim momentima sa samima sobom imamo neprijateljski odnos i stav prema drugima?

Kada cemo prestati da tajno osudjujemo druge?
Kada cemo presati da ne razumemo ni sebe ni druge?
Kada cemo shvatiti da ne moramo da razumemo (i da to ni ne mozemo sasvim), ali da razumemo to sto ne razumemo?

KADA CEMO PRESTATI DA LAZEMO SEBE?
DA OBMANJUJEMO SEBE?
DA LAZEMO DRUGE?

KADA CEMO PRESTATI DA ZIVIMO U LAZNOJ PREDSTAVI O SEBI I SVETU?

KADA CEMO POCETI DA CITAMO IZMEDJU REDOVA?

. . .

KADA CEMO POCETI DA CUJEMO UNUTRASNJIM SLUHOM?
DA VIDIMO UNUTRASNJIM VIDOM?

KADA CEMO POCETI DA OSECAMO I NEVIDLJIVE DELOVE SVETA I STVARNOSTI?

KADA CEMO POCETI DA CENIMO POZITIVNE OSOBINE?
POZITIVNE IDEJE?

Kada cemo prestati da drugima namecemo da su oni krivi:
-sto su se rodili na tom i tom mestu
-u to i to vreme
-i sto su bas takvi kakvi jesu
-i sto izgledaju bas tako kako izgledaju
-i sto jesu bas to sto jesu
?

Kada cemo poceti da dajemo sansu i sebi i drugima da pokusaju da shvate to sto jesu i da ono sto mogu promene a ono sto ne mogu - da iskoriste u najbolje moguce svrhe?

Kada ce svako moci da radi ono za sta je nadaren?

Kada ce svako moci da uradi od sebe i svog zivota i svoje okoline u zavosnosti od svojih konsturktivnih kapaciteta?

Kada cemo poceti da negujemo sebe?
Jedni druge?
Nase okruzenje?
KADA CEMO DA SE SPOJIMO JEDNI SA DRUGIMA, A POTOM I SA SVETOM?

Kada cemo poceti da preuzimamo odgovornost za SOPSTVENE MISLI, A NE SAMO RECI, POSTUPKE I DELA?

Kada cemo prestati da mucimo slabije, manje, mladje, nize, grbavije, poremecene?
Kada cemo prestati da mucimo zivotinje u parku?
Kada cemo pomoci starcima da ih ne udare kola?
Kada cemo zasaditi neku biljku u parku ispred svoje kuce ili zgrade?
Kada cemo pomoci ljudima?
Kada cemo poceti da volimo komsiju?
Kada cemo poceti da volimo jedni druge?

Kada cemo shvatiti da ne moramo da volimo, ali da cemo mnogo uraditi i ako postujemo?

KADA CEMO POCETI DA VOLIMO?
KADA CEMO POCETI BAR DA POKUSAVAMO DA VOLIMO DA VOLIMO?
KADA CEMO BAR POKUSATI DA VERUJEMO DA MOZEMO DA VOLIMO DA VOLIMO?
KADA CEMO PRESTATI DA POTKREPOLJUJEMO POZITIVNE IDEJE NEGATIVNIM CINJENICAMA I PROCENTIMA?
KADA CEMO POCETI DA BUDEMO POZITIVAN PRIMER DRUGIMA?

KADA CEMO POCETI DA RASTEMO I NAPREDUJEMO KA SLOBODI?

SOPSTVENOJ SLOBODI?