Na putu za Amsterdam

Dobro jutro...Kol’ko robe može da se kupi za 170 evra u Amsterdamu? Dovoljno da više nikada ne parkiramo na mestu gde je plavi krug preškraban sa dve crvene trake. Pazi kad smo i pojase počeli da vezujemo. Pre neki dan nas je dvočlana patrola opomenula da nema razgovora mobilinim u kolima. Tj. on. I on htede da nas pusti, ali aspida do njega histeriše i tera ga da nam ukaže i na pojaseve. Ferstehen, ja Ferstehen. Jao njemu sa njom. I vi pozadi, i vi pozadi. Pre trećeg „I vi pozadi“ SAAB već nestaje među lampionima Rudolfplatza. Vi ćete nama. No, priča o mostu i ćupriji nas je sačekala sledećeg jutra. Ništa Srbina ne šamara kao kinta. Umesto da još juče budemo u Amsterdamu, eto nas na putu tek danas.

Prvi put smo ustali pre 11. Ali prvi put. U sedam još, da ne veruješ. Bol i patnja za najgluplje stucanih skoro dvesta evrića na ovom putešestviju je bila tolika da je vojničko buđenje bilo delotvorno kao da nas je GINA postrojila. Tuš, pak, sip, vroooooom!!! Već u devet na džadi. U koji osećaj, od sabajle hvataš dan. Veeenlooo, pa levo. Izgleda da nam propala šema za kunt ispred Ajax arene. Cimamo Munze Konza Nemanju, opet slećemo u Tilburg. Ovoga puta osunčan. Dvadesetak stepeni. Čvarenje u bašti. Da nabacimo farbu koju ste vi kojih dve hiljade kilometara dole južno već fino doradili. Studentski grad izvukao svoje stanovnike napolje. Na centralnom trgu milion blejaž kafića. Latino house sa bine na kojoj su noćas tukli gramofoni. Veliki odbojkaški teren na pesku, iza katedrala. I Belgija. U koju smo greškom pre sat vremena zalutali. Još jedna recka.

Jutarnje pivo sa limunom. Svi ga piju. Recept za mamurluk. Aj živeli. Mislim dobro jutro.