Čovek koji je suviše znao

William Melvin HicksIako možda ne spadaju među najličnije, o nekim temama teško pišem, jer ne želim mnogo da ih seciram. Ali, ponekad se mora.

Kao što Bill Hicks nije mogao da otćuti.

Hiks je stand-up kakav se retko rađa. Shodno tome, zauzima najviše pozicije na retrospektivnim skalama najboljih komičara svih vremena.

Nije, međutim, pričao (samo) bezobrazne viceve. Njegov satirični štih, jedinstveni miks ljubavi i mržnje prema čovečanstvu, "virusima u cipelama", toliko je jak da može da izmeni vaš pogled na svet. Moj jeste.

Posle dužeg vremena, ponovo sam pogledao Sane Man (1989), njegov možda najbolji nastup, koji se ove godine pojavio na DVD-u. Mada je snimljeno još nekoliko podjednako dobrih, baš je kod ovog sve leglo kako treba: inspiracija, interakcija sa publikom, improvizacija. Onomatopejska zvučna zavesa, njegova najkarakterističnija alatka, nikada nije bila uverljivija.

Obrađeni su: policija, Džordž Majkl, šoping centri, Džordž Buš (stariji), droge, rokenrol, marketing, anti-intelektualizam, Elvis Prisli, paljenje zastave, hipokrizija savremenog društva. Često šokantno vulgaran, čak i po današnjim merilima, Hiks je uvek bolno inteligentan. Iako mu je priča ukorenjena u američkom Jugu, u njoj mogu da se pronađu svi, čak i mi ovde.

Dotično veče u Teksasu odigralo se na početku najbitnije faze, između 1988. i 1994., kada je prestao da uživa alkohol i droge, stekavši jasnu sliku o tome kako da nadogradi dotadašnji nastup.

Cigareta se nije odrekao. U stalnom segmentu, u kojem brani prava pušača i ponižava one druge, kaže da se jedino plaši mogućnosti da se kroz pet godina obrati istoj publici - preko zvučne kutije u grlu. I prizna im da su cigarete ipak štetne po zdravlje...

Neće poživeti toliko. Komičar u crnom umreće 26. februara 1994., od raka gušterače.

Uvek se šalio sa smrću.

Verovao je da kroz istoriju ubijamo velikane, dok gadovi prolaze nekažnjeno ("John Lennon... murdered, Gandhi... murdered, Martin Luther King... murdered, Jesus... murdered, Reagan... wounded"). Uvek se naježim kada svoju smrt pretvori u fazon - kao što je prepoznatljiva završnica, kada i sâm na sceni odglumi žrtvu atentata. U Sane Man-u ima nepunih dvadeset osam godina, a deluje zrelije od većine starijih ljudi koje znam (umro je mlađi od mene danas). Zvuči logično da takvom čoveku nije bila suđena duboka starost.

Ako zanemarimo šale za koje je poželjno poznavati prilike datog vremena, većina je i dalje hororično aktuelna, kao što se i očekuje od vizionara koji vam urla neprijatnu istinu u lice (i to s punim pravom, jer uvek polazi od samoogoljavanja). Iako Hiksovi fanovi često požele da znaju kako bi komentarisao u šta se svet pretvorio danas, nema potrebe, jer je o tome već sve rekao, pre svih drugih.

Koliko je kuburio sa priznanjem za života, toliko je tragova ostavio za sobom danas: Radiohead, Tool, Super Furry Animals, Hammell on Trial, samo su neki od muzičara koji su mu odali dužno poštovanje. Njime je u manjoj ili većoj meri inspirisana većina današnjih satiričara. Pravog Preachera prvi put sam sreo u epizodnoj ulozi u stripu Propovednik Garta Enisa i Stiva Dilona.

Vratio mi je veru u snagu jednog čoveka. I naučio da život ne shvatam preozbiljno.