Nacija i igra

Niko mi ne može oduzeti veliku, neprimerenu strast prema fudbalu.  (Uzgred, ovde se sport koji se igra rukom zove rukomet a onaj koji se igra nogom – fudbal? Ali to nije tema...) Odgledao sam, dakle, sve utakmice svetskog prvenstva a pojedine znam napamet. Do u detalje. Možda to i nije sasvim normalno za čoveka mojih godina ali, šta ću... Volim fudbal više od mnogih drugih stvari koje ovde, iz razumljivih razloga, neću pominjati.Ali kako se svetsko prvenstvo bliži raspletu sve više u prvi plan, umesto te lepe igre, dolazi nešto drugo. Posle svake utakmice, nacionalna euforija, neka vrsta ekstaze zahvata stanovništvo u zemljama pobednicama a očaj, pomešan sa primesama samoprezira hara u državama koje su izgubile. Kao da se radi o nečem odlučujućem, po narod sasvim fatalnom a ne o običnoj zabavi u kojoj nekakvi momci «jure za napuhanom mješinom» (kako je ovaj sport opisao, mislim, Igor Mandić).Nikada ranije fudbalsku igru, ono što se događa na terenu, nije u drugi plan potisnulo nešto sasvim drugo: snažno osećanje nacionalne pripadnosti. Stadioni postaju mesta okupljanja ne ljubitelja sporta već ljudi preplavljenih nacionalizmom. Na taj način desetine, stotine hiljada ljudi gubi svoju ličnost i svojevoljno, iz «patriotskih» razloga, postaje monolitna masa koja misli apsolutno isto. Ljubav prema «svojima» postaje do te mere zarazna da se iz opticaja izbacuje bilo kakva kritičnost, osećaj za pravičnost, da ne govorimo o poštovanju drugih. Izvesno objašnjenje za ovo možemo naći kod Le Bona u Psihologiji gomile: «...u masi, već i zbog same njene veličine, individua stiče osećanje neodoljive moći koja joj dopušta da se prepusti nagonima koje bi, da je sama, morala da obuzdava.» Ili: «Zbog pukog pripadanja organizovanoj masi čovek se spušta nekoliko stepenica na lestvici civilizacije. Izolovan, on je možda obrazovana individua, u masi on je varvarin, to jest nagonsko biće.»Što se nas Srba tiče, mi smo tu u nešto povoljnijoj poziciji. Može se slobodno reći da smo srećni što su naši odavno ispali pa možemo, za razliku od onih koji se još uvek takmiče i kidaju nerve strepeći za svoje, da u miru gledamo utakmice, uživajući u nečemu što je skoro zaboravljeno: u fudbalskoj igri.