Paket za Srbiju

U petak i subotu, u Parizu na Institutu EU za studije bezbednosti i u Berlinu, u Društvu za Jugoistoènu Evropu, imao sam priliku da pred predstavnicima ministarstava spoljnih poslova zemalja članica EU, ekspertima i pojedinim našim političarima, predstavim Paket mera za Srbiju.

Srbija je u ovom trenutku najizolovanija zemlja u Jugoistočnoj Evropi. Istovremeno, pred vlastima Srbije nalaze se najveći izazovi. Posle izdvajanja Crne Gore iz zajednice, sledi nastavak pregovora o budućem statusu Kosova, kompletiranje saradnje sa sudom u Hagu, izrada novog Ustava Srbije, bosanska tužba za genocid... Kako se vidi, među ovim izazovima nema ni „e“ od ekonomije i borbe za smanjenje siromaštva, ni „e“ od Evropske unije. A, opet, to je ono što građani od Vlade očekuju.

Politička scena je komplikovana, a Vlada realno oslabljena stalnim potresima u parlamentu. Bez obzira na različita obećanja i očekivanja, okončanje pregovora o budućem statusu Kosova, verovatno će biti uvod u jedno posebno kolektivno psihološko stanje koje naši analitičari već nazivaju „posttrianonski sindrom“. Ono se može opisati kao osećanje poraza, gubitništva, izraženo osećanje nepravde.

U tako teškoj situaciji Srbiji je potrebna pomoć i podrška. Njenoj Vladi i građanima potrebno je ohrabrenje da sve što su učinili, kroz šta su prolazili u poslednjih šest godina u nastojanju da prevaziđu katastrofalne posledice promašene nacionalne politike, koja je donela samo zločine, poraze i ogroman broj izbeglica, ipak vodi ka ekonomskm rastu, ipak vodi ka članstvu u EU.

Polazište Paketa mera je u stavu koji je opšte prihvaćen, a to je da Srbija ne sme ostati izolovana. Prvi korak bi trebalo da bude učinjen 16. jula u Briselu, prilikom posete predsednika Vlade Srbije Evropskoj Uniji. Tada bi trebalo da bude ozvaničen Akcioni plan o saradnji između Vlade Srbije, Evropske Komisije i Tužilaštva Tribunala, kako bismo u što kraćem roku ostvarili punu saradnju s Tribunalom. Akcioni plan neće predstavljati podelu odgovornosti, već je samo način da se ostvari uvid u sve mere koje Vlada, koja je i dalje jedini nosilac odgovornosti, primenjuje kako bi pronašla i uhapsila optužene. Ispunjavanje obaveza iz Akcionog plana trebalo bi da vodi ka pozitivnoj oceni saradnje od strane Tužilaštva, i konačno, nastavku pregovora sa EU. Sledi se primer Hrvatske, koja je pregovore sa EU nastavila odmah posle usvajanja ovakvog plana, ali je ispravnost odluke o nastavku potvrđena brzim hapšenjem Gotovine u naredna dva meseca. Moj je predlog da i ovoga puta Srbija dobije vremenski oročen kredit, a da se pregovori o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju nastave odmah po potpisivanju Akcionog plana. To je i najkontroverzniji deo Paketa koji predlažem, jer je došlo do visokog sepena nepoverenja između EU, Evropske Komisije i naše Vlade. Ipak, uveren sam da ako postoji iskrena želja da se Srbiji pomogne da izađe iz ćorsokaka - a postoji, onda joj treba omogućiti nastavak pregovora u kratkom vremenskom periodu. Što pre! Naravno, očekujem da bi to dovelo do prestanka antievropskih izajva od strane vladinih funkcionera i njihovih saradnika.

Paralelno sa ovim otvaranjem, trebalo bi da usledi i otvaranje u NATO. Ministarstvo odbrane je u poslednjih nekoliko meseci najefikasniji deo Vlade. Priprema bilateralnog sporazuma o statusu sanga sa SAD, prateće simboličke, ali veoma ohrabrujuće medijske akcije, nastavak stalnog dijaloga sa NATO, kao i aktiviranje zajedničke grupe za reformu oružanih snaga, nisu ostali neprimećeni u Briselu. Predlažem što skorije otvaranje rasprave u Severnoatlantskom savetu (NAC) o unapređenju našeg statusa u programu NATO Partnerstvo za mir. Ukoliko prevagnu stavovi da bez Mladića nema punog članstva, onda bi trebalo razmisliti o statusu posmatrača u Programu, i time dodatno ohrariti one koji rade jedan od najdelikatnijh reformskih poslova, ne obazuirući se na dnevne poltičke teškoće.

Pre kraja ove godine, trebalo bi da bude potpisan jedinstveni ugovor o slobodnoj trgovini, koji uključuje i Srbiju i sve njene susede iz ovog dela Evrope, a po uzoru na Srednjeevropsku zonu slobodne trgovine (CEFTA), čije su sve članice već ušle u EU.

Takođe, pre kraja ove godine trebalo bi potpisati sporazum o olakšavanju viznog režima sa Evropskom Komisijom. Tehnička pitanja unutar EU ne smeju da uspore ovaj proces. Pozivam Vladu Francuske da ne doprinosi daljoj izolaciji Srbije insistiranjem na ponovnoj raspravi o mandatu Komisije u vezi sa pregovorima o vizama i u vezi sa pregovorima o Sporazumu o stabilizacii i pridruživanju. Ovakav njen stav niko u Srbiji ne razume.

Olakšavanje viznog režima je nužan i dobrodošao, ali nije dovoljan korak. Trebalo bi da se već sada, na primeru Makedonije, uspostavi direktna veza između statusa kandidata i tzv. bele šengenske liste. To bi svima u Srbiji koji se zalažu za ulazak zemlje u EU, dalo dodatne argumente, jer nova demokratska Vlada Srbije mogla bi tokom svog mandata da dovede zemlju do statusa kandidata, a to bi onda značilo i do bele šengenske liste.

Konačno, pozvao sam prijatelje iz EU da nam pomognu da se uspostavi viši nivo komunikacije i sadradnje između naših političara i time ubrza donošenje novog Ustava Srbije. Ako bi nacrt Ustava dobio jednoglasnu podršku Skupštine Srbije, ili bar veoma kvalifikovanu većinu (2/3 ili ¾ poslanika), onda bi ostala pitanja procedure (referendum) postala drugorazredna, a verovatno i lako savladiva.

I na kraju, sav ovaj zajednički posao trebalo bi da prati i osetnija finansijska podrška EU Srbiji. Dosadašnji pristup EU bio je takav da se nivo finansijske podrške jednoj zemlji stalno povećava što ona više napreduje ka EU, tako da je u poslednjih nekoliko godina pred samo članstvo, taj iznos veoma ohrabrujući i donosi vidan ekonomski oporavak. Vidi se to svakodnevno i na primeru Rumunije i Bugarske. Predložio sam da u EU razmisle o drugačijem redosledu, o izdašnijoj finansijskoj podršci na samom početku procesa, gde je danas Srbija, ali i druge zemlje Zapadnog Balkana, kako bismo smanjili nivo zaostajanja u odnosu na nove članice EU (da ne pominjem zaostajanje u odnosu na stare).

Ukratko, ovo je Paket mera za politiku EU koja Srbiju uključuje i angažuje, a ne udaljava i ne izoluje od Evrope. U njemu se nalaze Akcioni plan o saradnji sa sudom u Hagu koji vodi kompletiranju saradnje, nastavak pregovora o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, unapređenje statusa Srbije u programu Partnerstvo za mir, vizne olakšice koje vode liberalizaciji viza, novi srpski ustav i izdašnija finansijska podrška. U takvim okolnostima, Vlada Srbije mogla bi da izabere trenutak u kojem će pozvati građane na izbore. Da li je to ova jesen i zima ili naredno proleće, nije najvažnije. Vlada bi u rukama imala Sporazum o pridruživanju, imala bi Ustav usvojen u Skupštini, a Srbija priliku za novi početak. Odnosi sa EU bili bi u punoj meri partnerski, ali bi odgovornost bila na nama.