Znak pored puta

ZlajaZlaja je još jedan od onih dobrih ljudi koje čovek poželi da sretne na putu kada mu je buđelar sve tanji. Sreli smo se slučajno, ispred Auf Šalke arene, nakon seta bez dobijenog gema. Kola do kola, komentar na komentar. Kada se u takvim okolnostima razmene telefoni, samo je pitanje slučaja da li će papirić otići u recycle bin. Nas je odredila želja da se spustimo na okean. Čuli se sa čovekom par puta, jedino što je rekao je – momci dobrodošli, kad god koliko god treba. Naš čovek u nedođiji, grumen zlata. Sačekali smo ga na jednom od pustih trgova u Hagu, u vreme kada je poslednje što mu je trebalo da ne bude na plaži. Zaboravili na debakl? Ma naravno. Hajde, vodim u svoj kafić.

Došao sredinom ružnih devedesetih, radi za šankom godinama. Nemoj slučajno da si se mašio za novčanik da platiš. Tek negde pred jutro, kada smo krenuli kod njega na gajbu, uspeli smo na kvarno da platimo poslednju turu.

Moja gajba je vaša – izvol’te raširite se. Duvamo naše 5 x 1 dok nam on toči pivo i vino. Somelijerski zanat ispekao par excellence. Igra za svoju dušu stoni tenis pod stare dane za lokalni klub. Česta priča ovde, ex sportisti koji da ih želja mine oblače patike dva puta nedeljno. Jedan drugi dres nikad ne skida, kaže dobrodošlicu vam žele Grobari Den Hag.

Ujutru žuri na šljaku, dok mi prebrajamo koliko još fali do 10000 km. Gajbu samo zatvorite, ključ vam ne treba. Ali čekaj... Nema čekaj. Nema reversa. Sve na reč. Još jedan od vlasnika saluna u preriji kome dođemo.