Може и оно у множини - „А шта су чекале до сада?!“ 

Ових дана српску јавност потреса случај силованих девојака у глумачкој школи неког лика који је вешто злоупотребио образовање, религију, уметност ... и, изнад свега, нежно младалачко поверење - како би реализовао своје изопачене склоности. Силовања девојчица су се понављала,

Jedna od retkih tema u poslednje vreme koja nema veze s koronom ili sveprisutnim političarima jesu udžbenici koji su besplatno dostupni na sajtu Fondacije „Alek Kavčić“. Kavčić je inače bivši đak Matematičke gimnazije i profesor na Karnegi Melon univerzitetu u SAD, dok je cilj njegove fondacije obezbeđivanje besplatnih udžbenika za osnovce u Srbiji.

 

Prvi udžbenici okačeni na sajt su udžbenici za treći i sedmi razred u izdanju Zavoda za udžbenike.

Kada sam, svojevremeno, pisao tekst o neurozama sumornih nedelja. nisam mogao ni pretpostaviti da će doći vreme kada će  nam i svi ostali dani u sedmici biti prilično neurotični. Naravno, to nisu mogli znati ni čuveni psihijatar dr Lajoš Ferenci, a ni štovani slobodni umetnik Reže Šereš. A, evo, prokleti virus je učinio svoje. Radimo od kuće, radimo on line, ne izlazimo, ne družimo se... i što je najgore ne dodirujemo se, ne kontaktiramo... na distanci smo. Sećate li se, npr, kada ste poslednji put zagrlili one koje volite i koji su vam bliski - majku, oca, dedove, bake, braću, sestre, unuke, prijatelje, ljubavnice....? Čini se da umesto neuroze sumornih nedelja, gotovo čitavu prošlu godinu možemo govoriti o neurozi svih sedam dana u sedmici.

Davno napisan test o neurozama sumornih nedelja prenosim u celini, tek toliko da se podsetimo koliko je nekada život bio jednostavniji - ljudi su samo nedeljom bili pomalo neurotični.

25. novembar

Kola idu pravo prema mom šatoru. Primirila sam se, skoro i ne dišem, kao da bi to moglo pomoći da me vlasnik ovog imanja, koji je u njima, ne primeti. Samo kad bi okrenuo auto tako

Na FB jedan moj kolega je objavio da mu je njegov otac koji je isto studirao na Akademiji likovnih umetnosti, osamdesetih godina rekao: Više neću da idem u Cvijetu Zuzorić, muka mi pripadne kad čujem ijekavštinu! Naravno da svako ima pravo na svoje mišljenje ali me čudi da njegov otac nije znao da je Vuk Karadžić govorio i pisao ijekavicom! Glupavo, šta reći. Citiraću Njegoša:

Lipo, ljepo, lepo i lijepo, bilo, bjelo, belo i bijelo-

listići su jednoga cvijeta, u pupolj se jedan odnjihali.

Kad bijasmo đeca, često smo ljeto provodili

Pitanje je postavljeno veoma davno, oduvek je to bilo u fokusu a posebno je postalo važno pre vek ili dva kada je ono što bi se nazvalo začetkom građanske klase osvojilo pravo da glasno kaže šta misli i to sa svoje parcele kao njen vlasnik. Takođe, kapital je postao dostupan svima koji su bili sposobni da se njime bave i stiču ga, kao manjina, osvajajući sve više prostora kao vlasnici pre svega. I onda je pitanje postalo bitno i tražilo je odgovor: ko je stvarni vlasnik grada a u nastalom, ovom vremenu biva od najvećeg značaja i obeležava epohu u kojoj grad i svet opstaju. Prema knjigama u katastru jasno je naznačeno ko je vlasnik čega u gradu, zgrada, zemljišta, puteva, žica za struju i onih cevi što vodom opslužuju ili onim drugim što prljavštinu odnose i sa tog aspekta sve je jasno, dobro, skoro sasvim jasno jer uvek ima nekih začkoljica oko imovine. Naime, katastar kaže ko je vlasnik kuća, placeva i svega što jeste proglašeno privatnom imovinom pojedinih građana ili nekih firmi pa je nastao i pojam privatnog interesa.