jugoslavijatikum

            Poslednji pomen drugu Starom i drugarici Jovanki, majskoj štafeti, malom Fići, Borisu i Bati, Saveznom izvršnom veću, olimpijskom zlatu u košarci i malo manje bitnom olimpijskom zlatu u fudbalu, dvadeset devetom novembru, samitu nesvrstanih, Desanki i Miri, Jugoslovenskom Aerotransportu, Antifašističkom Frontu Žena, Titogradu, Titovim: Velenju, Velesu, Vrbasu, Drvaru, Užicu, Korenici i Mitrovici, Golom Otoku, samoupravnom socijalizmu, u svetu četvrtoj po snazi vojsci i drugovima iz Jugoslovenske Narodne Armije (i tetovažama), omladinskim radnim akcijama, himni Hej Sloveni, olimpijskom domaćinstvu, dečijim odmaralištima, roto-romanima, Miji i Čkalji, bratstvu i jedinstvu, narodima i narodnostima, Poletarcu i Muzičkom toboganu, Andriću, Krleži i Selimoviću…

zašto je kultura pogubna za pojedinca

kulturni kavez

Mislim da nas je naš kulturni algoritam strpao u kavez. Najsnažniji faktor ovog virtuelnog, a u mnogim slučajevima pride i samoinicijativnog pritvora je gubitak memorije. Uporediću vam to kroz klasnu prizmu. Lakši slučaj, klasno na višoj poziciji, prolazi kroz vrata sa rešetkama daleko od mesta na kom obitava, recimo kolski ulaz, sto metara niz dvorište, te unutar vile, svog polja bivstvovanja, nema jasnih naznaka pritvorenosti, nema podsećanja. Dok sa druge strane, teži slučaj, živi iza prozora koji gledaju na prometnu ulicu sa koje neko može lako da uskoči i odnese mu materijalne vrednosti, jedini smisao takvog života, pa teži slučaj stavlja samovoljno rešetke na takve prozore sa spoljne strane, a da zaboravi na autopritvor sa unutrašnje strane kači debele zavese i ukida sebi makar pogled na prostor neograničene, ovo treba uzeti s rezervom, slobode. Nikome ne pada na pamet da trenira sebe da obraća pažnju na obične i sporadične ispade svesti koji mu pomažu da pregura takve pritvoreničke dane i noći.

prejebi me

            Oni koji vuku konce, umrsili su. On bi rekao usrali su. Jedan od poslednjih izazova generacije, nisu savladali. Bolje da su verovali u horoskop, ređanje planeta i čuda. Da, čudo je bilo neophodno, ali tog konja je angažovao Mel Bruks. Ima ludih ali ima i luđih. Ima provokatora ali ima i nasilnika. Ima patriota ali ima i nacionalista. Jedni reže a drugi ujedaju. Kao da se takmiče ko će koga da prejebe u zlu. Istrebljenje kao uzrok. Bolje da su izvlačili slamke, pa kome zapadne manja…

zašto je kultura pogubna za pojedinca

promašaj života

            Rekla bih da je do određenog stepena kultura u kojoj se odrasta pogubna za svakoga, splet uglavnom nesrećnih okolnosti koje niko ne može da bira, kao ni roditelje, ali ako si ona sin ćerka u porodici sa četiri devojčice onda se ima prilika da se nesreća preokrene u sopstvenu korist, kada za to dođe trenutak.

            U nedostatku prenosioca prezimena, pošto deo genetike i moje sestre i ja prenosimo dalje, kako koja odluči po manje više slobodnoj volji, otac je, pod uticajem naučenih obrazaca mišljenja i ponašanja, verovatno nesvestan toga, neku morao prozvati sine. Tako sam prva naučila da vozim bicikl, prva sam umela da pustim VCR, pa i DVD, prva sam probala rakiju i, na moju veliku žalost, i tada i sada, naučila da pucam iz puške. Mogu samo da nazovem srećom to što sam rođena u zapadnoj Srbiji a ne u zapadnoj Amazoniji pa nisam poslata sama, sa bodežom, ili u mom slučaju sa vatrenim oružjem, u planinu, da preživim nedelju ili dve i donesem kući neki leš, ili makar lešo priče. Preživljavanje će postati trend, ali samo preko malih ekrana, uz strogo muške protagoniste, ili ako postoji žena, obavezno ima muškog pomagača.

druga strana

            Čuje ona govori iz razglednice, okreće brzo drugu stranu, prazna, neko je zaboravio da pošalje. Hteo je da evocira uspomene, bezuspešno. Jednom kada shvatiš istinu, nema nazad. Možeš samo da pobegneš na drugu stranu. Ide u grob, u oštar beton, nalik na onaj koji zapljuskuju talasi. Glačaju ga polagano da ne bocka kad se stane na nj, ali za to treba da prođu eoni.

Комшије кажу да је наш крај некада био за пример. Марика-нени, кућепазитељка и једна од најстаријих станарки наше зграде, често са сетом у гласу говори о једном другачијем времену, без аутомобила, опушака и пластике. Када је љута, баци оштар поглед низ улицу и прекорно, више за себе, али ипак довољно гласно, каже како су нам,

odrastanje u saveznoj državi virdžini

vrbovanje percepcije

 Nisam stigla ni do pola a prošlo mi je kroz glavu u jednoj pauzi čitanja, kako to da ova knjiga nije bila na spisku. Bila sam toliko fascinirana da sam se jednom izletela pred majkom dok sam joj pomagala da spremi letnju slavu i rekla kako čitam neverovatnu knjigu i da ako je 10% onoga što ovaj čovek piše istina to je više nego ludo. Sada znam da je to srednje mlaka knjiga. Haksli davi o svojim pantalonama i Hildegardom fon Bingen ali postojao je trend u evoluciji deljenja psihodeličnih iskustava kada su se veličale knjige, muzika, autori, umetnost uopšteno govoreći, hrana, parfemi, melemi za čula tako reći, pa se neko uradi i otvori, kod nas na primer, monografiju Dušana Džamonje iz ’69, oljušti kivi i odatle tripuje. Ali, kao što rekoh na početku, imala sam premalo godina da bih sve pohvatala, ali shvatila sam da postoji nešto tamo, neka istina, kao kod Moldera i Skali ili kao u pravoslavnom hrišćanstvu, i da me čeka. 

Urednik muzičkog fanzina ''Oprem dobro'' koji najduže neprekidno izlazi na ovim našim prostorima, (od septembra 1986, objavljeno 103 broja) dao je zanimljiv intervju  za ''Priče sa Dexijem''...