ТРИ КЊИГЕ У НАЈУЖЕМ ИЗБОРУ ЗА НАГРАДУ "ЗЛАТНИ СУНЦОКРЕТ "

ВРБАС - На састанку одржаном 12. јануара жири Награде "Златни сунцокрет“ у саставу Драган Јовановић Данилов, Драган Бабић и Владимир Гвозден (председник) у најужи избор је уврстио три романа: ПО ШУМАМА И ГОРАМА МИЛЕНКА БОДИРОГИЋА (Орфелин, Нови Сад), ОТКАКО САМ

НИНОВА НАГРАДА – шири избор

 Жири за доделу НИН-ове награде за најбољи роман 2019. године и овога пута суочио се са хиперпродукцијом на књижевној сцени у Србији, добивши на читање чак 201 наслов, од којих је у шири избор уврстио 32. Међу њима су и дела досадашњих добитника тог књижевног признања и дебитаната различитих генерација, објављена у издању великих, али и малих независних кућа.

 У конкуренцији су романи: 

Izlazim kroz zadnja vrata samoposluge, pravo u ljude koji u hipnotičkim krugovima okružuju banku. Ta ljudska spirala, poderani jednostruki heliks dezorijentisanih ribonukleusa, nosi na grbačama, na hrskavičavim i koštanim skeletima, svako svoju vreću nula. Čekaju ispred vrata piramide, iza kojih se odvija magija boga (ali i boginje) sunca. Javlja mi se i Kleopatra. Oni koji su došli na red, mogu da čuju kroz staklo primamljivi šapat: 120%, 150%, 200%.

            Ako bi se ta naivna namama pustila unazad čulo bi se: Dođite, nećemo vam vratiti!

O romanu "Nešto što strašno podseća na život" (Akademska knjiga, Novi Sad, 2019), Slavku Matkoviću, Gradskoj kući, subotičkim samoubicama, grupi Bosch+Bosch, idejama, idealima, intelektualnoj i ljudskoj doslednosti i umetničkom življenju bez ostatka...
U intervju za TV Suboticu sa Miletom Tasićem :) 

Sada već u panici, zamakao sam iza zavese. U mraku kulise, napipao sam kvaku i umakao utvari kroz vrata u slabo osvetljeni hodnik. U dubini nisam mogao da razaznam dokle se proteže. Dvoja, troja vrata bila su vidljiva. Pribrao sam se, ispravio i krenuo da osluškujem.

ЧУВАЈТЕ  СЕ МАЛЕ КУТИЈЕ

Свака кутија је тајна још из античких времена. Затворена, покривена поклопцем, она крије велика изненађења и важне ствари.

Ни модерна времена нису запоставила тајну кутије. Код Васка Попе она постаје читав свет, да би је Буњуел вратио на праву меру: мала кутија са великом тајном, док је Тарковски умро као жртва њене тајне.

Gde sam bio petog oktobra i zašto nisam bio na ulici? Dobro pitanje, gde sam bio? Bio sam u Avala filmu. Ne, ne glumim, svega mi, pa ono gore se urušavalo još onda. Šta sam radio? Glodao sam letve. Šta je smešno u tome? Istina je, glodao sam letve. Tačnije, radio sam na glodalici. Prost posao. Uzmeš fleksi letvicu sa gomile, gurneš jedan kraj u usta mašine, ona joj oglođe uglove. Izvadiš. Okreneš. Gurneš drugi kraj. Izvadiš. Nabiješ neku plastiku. Zvekneš je čekićem. Kakve letve? Moj rođak je dobio posao da isporuči hrpu kreveta za pandurski smeštaj u Makišu. Pravio sam krevete za policiju. Jebote, bio sam kolaboracionista. Da, sada kada se, s mukom setim svega, ramovi od armaturne žice, napukle fleksi letvice – dušeke nisam video – kakav je to bio krš, takvo nešto samo režim na samrti može da odobri. Moj rođak je prevarant, zato mu je i uspelo da dobije taj posao. Verovatno je dao jadno nisku ponudu (zato je zakidao na plati). Tako nekada malo glođem, pa se smorim i ostavim sve. Izađem iz napuštenog studija Avala filma, gde je bila sklepana radionica, i pustim korak po kompleksu. Dešavalo mi se da se izgubim. Na kraju se organizuje potera i pronađu me, naribaju me i vrate za glodalicu. I popodne petog sam se zagubio? Biće da jesam. Izašao sam da provetrim nozdrve od mirisa radionice. Hvatao sam krivine dok se nisam našao ispred oronulog studija. Ako me sećanje ne vara na ulazu je pisalo Košuta? Koštunica? Kokoš? Kokoška, studio Kokoška. Iza zatvorenih vrata je dopirao glas. Tu me je radoznalost zavela. Zamalo nisam ugazio u mrtvu mačku dok sam prilazio. Preskočio sam nekoliko stepenika i došao do vrata. Naslonio sam glavu na topli crni lim i načuljio uši.

Ugasila su se velika svetla u sportskoj hali. Prozukli glas je sa zvučnika najavio ulazak aktera današnjeg boks meča, poslednjeg u nizu za to veče. Iz mraka su se, osvetljeni jakim snopom svetla, pojavile kapuljače ispod kojih se skrivao strah, nada i Ego, ovaj poslednji zamišljen kod obojice aktera, da li da se uključim ili isključim?!

„U desnom uglu Mister D, nepobedivi, nokaut borac, do sada nepobeđen od kada je jednom pobedio, a u levom

У овој причи догађаји су истинити, али су се догодили различитим личностима.

Ако се неко препозна, то ће бити на његову одговорност.

 СРПСКИ САФАРИ

            О правој личности и способностима Станоја дуго се није знало у редакцији. Познавали смо његову физичку појаву: повиши и кошчат, бујне косе са дугачким зулуфима и кратком брадицом  чији је шпиц питагорејски издуживао лице. Знали смо да је тако и живео, по хипотенузи, док су се светачки и уметнички имиџ надметали у њему. Оне вечери у кафани, када су столови залебдели а ми уронили у срећу безбрижног постојања, Станојев уметничко-боемски лик је надвладао и, чини се заувек, ћушнуо бројанице на дно његовог најдубљег, тајног џепа.

            Чим је газда кафане почео да скупља и пребројава испијене флаше, Станоје га је позвао, заденуо му неколико новчаница у мали џеп капута и нешто шапнуо.

            Газда се усправио, погледао нас и поново нагнуо да боље чује.

            - Затараби кафану! – поновио је Станоје. – И донеси нову туру, шта ко пије.

            - Е, нека си му рекао! – огласио се заменик глодура. – Таман смо се загрејали...

            Негде после поноћи, усред наше дерњаве и пијаних расправа, пукло је велико кафанско огледало иза шанка и хиљадама блиставих стаклића, као зрнцима леда, посуло све около. Тресак је заглушио галаму, а тишина потом, уз звон понеког закаснелог стаклића, била је провалија у коју смо сви пропали, одједном истрежњени.