У јесен 1582. папа Гргур XIII (запазите овај редни број, биће важан касније) украо је 10 дана живота свим католицима -- дан после четвртог октобра освануо им је петнаести. Као и обично, откако је способних вођа и напретка, свака крађа правда се неким општим добром и вишим циљевима, небеским, наравно. За ову прилику искоришћена је небеска чињеница да однос периода земљине ротације око сунца и око сопствене осе није цео број, односно, да сунчана година не исноси цео број дана, већ нешто мало више од 365. Колико мало? Око 6 сати, па се тако за 4 године накупи и цео један дан. Уколико би свака земаљска година имала 365 дана, Земља би сваке године помало каснила у својој ротацији око сунца и не би била на истом месту као и пре једне земаљске године, већ мало иза. Ништа страшно, само четврт дана годишње, али за 100 година то је 25 дана, за 400 то је 100, померање од једног годишњег доба, па би липе мирисале у августу, хајдуци би приспевали код јатака на Сретење уместо на Митровдан, а Божић би падао прерано, негде почетком јесени, пре сувих ораха и, важније, вина и чварака.

Vlast gradska je novcem građana napravila novu ulicu, tamo od Kolarčeve do Vasine oko Trga Republike, ulicu popločanu rapavim kockama pa one budu slomljene kad prođe autobus, biciklisti i skuteraši teško prolaze a pešaci i mame sa kolicima nikako.  

Onda onaj Vesić izjavljuje da će to o trošku izvođača radova da bude nekako drugačije uređeno, mada je trošak koji će imati izvođač radova oko te besmislene, naknadne popravke kolovoza ipak naplaćen višestruko iz gradskog budžeta jer je cena radova prekomerna i neopravdano visoka, dakle, opet građani to plaćaju. Popravka ili prepravka tek urađenog kolovoza sledi ali opet se ne zna kao i u prvom pokušaju kako i šta je novo rešenje, ali posle narednih četrdeset dana biće napredno i upotrebljivo za sve korisnike kolovoza i pešačkih prelaza. Zvuči besmisleno i bezobrazno ta Vesićeva izjava ali bez obzira na štetu nanetu Beogradu i građanima to je izgleda novi način na koji će građani morati da se naviknu jer amaterizam i bahatost gradske vlasti je nedodirljiv.

Ovih dana Vlada je odlučila da će minimalna zarada u Srbiji biti povećana na 30.022 dinara.

Gotovo istovremeno je najavljeno još jedno povećanje, Predsednik Republike najavio je da će nagrada za osvojenu zlatnu medalju na Olimpijadi biti povećana na 50.000 evra.

Zanimljiv je kontrast dva povećanja.

Prvo povećanje je definitivno, Vlada je, kao nadležna za to, već donela odgovarajuću odluku. Drugo nije, samo je najavljeno i to od nekog ko za to nije nadležan. Ali, znajući predsednikovu faktičku "specifičnu težinu",u okvirima "sistema" (naravno, uz uslov

Znam, previše je blogova o sportu ... Ali situacija je takva. Zgusnuti događaji, nacija uprta u loptu ...  Da, da, neizrecivo mi je krivo što se sa našim košarkašima izdešavalo ovako. Mnogi su ih već videli kao šampione. To je možda napravilo onu nijansu taktičnosti, manjak sportske napetosti i tuče, dok su protivnici igrali "na život i smrt". Ali, sada im treba dati podršku. 

Da, tema je ... kako ono beše ... Da - "Zašto smo prsli od Španije?"  

Zato što se nismo oporavili od poraza prethodne večeri od Portugalije u sportu koji je za nas odavno više od smučanja. A onda smo sve nade opredelili, tako emotivno roviti, u košarku, da zacelimo rane od prethodne večeri. Tu odigramo (kao da je neko bajao) ispod svih očekivanja, a Špancima svaki bačeni šporet prođe kroz koš. Oni odigrali svoj maksimum, mi 40% svog potencijala. Slučajno? Ni slučajno. Vratilo nam se kolektivno nepoštenje. Jer: za sve to vreme zaboravljamo ono najvrednije, najiskričavije - naše devojke, odbojkašice, koje se večeras opet bore za zlato. Kako da ne budemo onako, generalno-sportski kažnjeni porazom u ovome ili onome? Ne bi bilo pošteno reći da nismo prizivali. To izokrenuto vrednovanje stvari vratilo nam se u obliku kazne za fudbal i košarku. Odbojkašice su vrh. A mi ne poštujemo tu činjenicu, nego pišemo, čitamo, ogovaramo, uzdišemo oko i zbog fudbala, najviše, pa zbog košarke ... Odbojkašice su opet onako neprimetno ispraćene na takmičenje. Da li je tako? Jeste. Svaka čast guranju lopte po livadi, svaka čast parketu i košarci, ali prioritet je ono što je sada evidentno uspešnije. I dolazi kao prvo po redu. U finalu smo. U finalu.  

Biblija

A ovo su ljudi one zemlje što pođoše iz ropstva od onih koji biše preseljeni, koje preseli Navuhodonosor car vavilonski u Vavilon, i vratiše se u Jerusalim i u Judeju, svaki u svoj grad:

36 Sveštenika: sinova Jedanijih od doma Isusovog devet stotina i sedamdeset i tri.

73 godine, to mu dođe 38.368.800 minuta. I šta sa tim? Dok sam ovo objavljivao, prošlo je minut, dva. Nepotrebno uzaludan podatak, besmislen! A eto, izračunao sam ga a možda nije ni tačan, ma koga briga.

Ima ona pesma

Realpolitika deluje kao davna prošlost. Stvari su stigle do polarizovanja koje više ne trpi nijanse. Zato su raniji koncepti danas potpuno nefunkcionalni. Klasična politika je izgubila posao. Primat je dobila tehnificijelna politika, bezdušna, potpuno planirana, odljuđena. Recimo, induktivno, otkud rijaliti? Kao medijska pojava, da, ali pre svega kao društveni fenomen? Da li je neko to isforsirao zato što voli prost puk, i, onako altruistički, daje mu zabavu, ili kroz tu formu plasira nekakav svoj interes? U prvo ćemo teško poverovati. Onda, šta? Rijaliti ima zadatak da spusti nivo shvatanja života, nivo bavljenja stvarnošću, iliti da podigne nivo plićaštva, pojednostavljenja stvari i pojava, da agresiju nametne kao društveno prihvaćenu normu, da umesto dijaloga nametne oštru svađu i glumatanje, ... 

Legenda kaže:

Sveti Đorđe je jurio Aždaju kroz Crnu Šumu i ranio je. I Aždaja je pala. I gde je njen rep udario zemlju stvorilo se korito Dunava.
Ali Aždaja je bila samo ranjena i Sveti Đorđe je nastavio da je juri kroz mnoge zemlje

I na kraju kad su došli do Crnog mora Sveti Đorđe je ubio Aždaju. I ona je pala i gde je njena ruka-kandža ostavila otisak u zemlji nastala je Delta Dunava.

I tako, na kraju gde kanal-rukavac Dunava

prozaičnost jave stoji nasuprot proizvoljnosti sna - ili je možda obrnuto? ( г. Дарко Тушевљаковић)

затекнем се у мислима без разлога о догађањима лишеним смисла и одредишта, посебно јутром, ја неизлечиви пецарош, док запиљен у одраз ме у мутној води меандра дунавског, подно Села нам, месим ноклу, полуразбуђен,чучећи на полупотопљеном корену врбе комбинујући како да се што спретније провучем кроз још 1 дан пензионерског живота ми додељеног

Kažu da je osnovna greška kod procenjivanja stvari, ljudi i pojava, ta da procenjujući samo onaj poznat deo stvari, ljudi i pojava, donosimo ocenu o celini. Ali poznati delovi stvari, ljudi i pojava su večito u deficitu. Neprekidno ih skupljamo, u nadi da ćemo najzad prokužiti sve. Naravno, nemamo nikakve izglede.

Uzmimo, na primer, taksiste. Vozim pre neki dan kroz Kneginje Ljubice, i udarim gore na Vasinu pravo pred znak koji mi na prvi pogled zabranjuje bilo levo

Uvek kada prolazi leto (sudeći po vremenskim uslovima trenutno još uvek ne izgleda kao da prolazi), tj. kad je kraj raspusta (bez obzira da li (ne) idem u školu) sam nekako malko sjeban :(

Melem na ranu bi trebalo da bude 

Danas u 17h počinju prvi mečevi i što se nas tiče, kreće lavina naših igrača, u prvom terminu Janko Tipsarević počinje svoj poslednji Gren Slem protiv domaćeg Denisa Kudle. U isto vreme Dušan Lajović igra protiv starog Stiva Darsisa. Pobednici pomenutih mečeva se ukrštaju u drugom kolu, a pobednika tog meča (božezdravlja) u 3. kolu čeka Novak Đoković koji danas na Artur Ešu u 2. terminu (ne pre 19:30) započinje odbranu titule mečom protiv Španca Roberta Karbaljesa Baene. U našoj prvoj polovini žreba su i Laslo Đere i Miomir Kecmanović koji će međusobno odigrati meč prvog kola oko 20h. 

Tako je: Srbija traži ostanak taksi, a da Priština za uzvrat ukine samoproglašenu nezavisnost i odrekne se tesnih veza sa Amerikom. U najkraćem, to je plan Srbije. A i narod to tako vidi, i tako priča, uz kafu, uz pivo ispred prodavnice ... Šta su takse u odnosu na značajno parče teritorije, i to teritorije sa neizmernim istorijskim i kulturnim nasleđem? Ako baš mora da se bira između taksi i dela teritorije, nema sumnje da se treba opredeliti da takse ostanu, a da se ne daje teritorija, i to takva. Svaki patriota bi tako odlučio. A tu našu štetu od taksi nadoknadićemo u poslovanju sa Kinezima. 

Uzmimo da na dan-dva poželelite da živite kao junak iz neke knjige, šta bi bilo najlakše? Svakako ne Čendlerov Marlou, ili, još strašnije, bilo koji lik iz dela Dostojevskog. Kafka takođe ne dolazi u obzir iz očiglednih razloga. Ima i lakših slučajeva, ali ono što je često zajedničko mnogim junacima romana, to je da žive sami. Taj preduslov mi se ispunio istovremeno sa završavanjem čitanja knjige pisca koga imam na umu kao idealnog za početnike u disciplini

Umentnik je neko ko svedoči u vremenu u kojem živi. Svojom ličnošću, talentom i požrtvovanošću staje ispred svih nas ranjiv, snažan, tvrda i meka srca guta sve što neko drugi ne može ni da zamisli, pa opet koliko god da se trudi i da živi što poštenije može, okružen isključivo svojom porodicom, uvek je vidljiv svima i