Uoči obeležavanja godišnjica stradanja ljudi u nacističkim logorima upadam u posebnu mešavinu emocija koju ne umem da objasnim jednostavnim rečima. Jedan deo mojih gena doseže do Slavonije, do mesta u kojima su tokom Drugog svetskog rata pokrštavali pravoslavne stanovnike, a onda ih za svaki slučaj i poslali u zatočeništvo. One starije u logore smrti, a mlađe u radne logore u inostranstvo. Celo detinjstvo mi je obojeno sećanjima na imena i fotografije

Slučaj Jovović. Nazivanje ulice po njemu. Slučaj Srbija. Jedni su ekstremno odobrili, povučeni strašću, a bez ikakve svesti o proširenim značenjima takvog akta, dok su drugi isto to ekstremno osudili, vođeni ledenom intelektualštinom i uz nimalo iskazanog sluha za "duševni motiv" u slučajevima odmazde zbog nekog neizrecivo gnusnog postupanja, u slučajevima koji se ne mogu matematički oivičiti naučničko-istoričarskim modelima, niti pojednostavljenim nvovskim principijelnostima. Ni jedan ekstremizam nije dobar. Ni ovaj ostrašćeni, ni ovaj ledeni. Kod oba je svest sužena. Ne

               Ćutanje nije obavezno neprijatno. Naprotiv, ume da bude tako opuštajuće i lekovito u trenucima kada je očigledno da se unutar njega skriva potpuno razumevanje ćutača. Ali, ponekad je sasvim opravdano i prekinuti ga.
               - Pričaj...
               - Šta?
               - Bilo šta...
               - Bili jednom..
               - Ma, ne tako! Znaš ti na šta sam mislila.

                Na molbu naše blogokoleginice Kleinemutter prenosim ovaj tekst sa Fejsbuk stranise Autizam Beograd (    https://www.facebook.com/pg/autizam.beograd/posts/ )                 

 

                Roditelji se bore da im nadležni omoguće da se njihove pordice makar vrate u stanje redovnih problema koje su imali pre epidemije virusom COVID-19.
                Govore roditelji članovi Beogradskog udruženja za pomoć osoba sa autizmom i udruženja Autizam pravo na život. ( Linkovi ka klipovima su na kraju teksta  - moja primedba )

                               пиши одабрано и.... не очекуј аплауз ( Аn English proverb)

инстиктом блогер аутора постирани текстови им се напросто сортирају по сродности имајући на уму да састав мора имати полазну полемичку идеју (но да јој не недостаје и трачак духовитости) коју даље треба подупрети са каквим, потенцијалним читаоцима, препознатљивим примерима, али свакако прихватљивим и за оне не баш вичне рекоиграма аутора, но једно је јасно, да најбољу блого прођу имају текстови срочени на основи актуалних друштвено-политичких догађања.

 

 

 

Šta se bijeli u gori zelenoj,

Dal je snijeg il su labudovi..

U našem slučaju to su oči sokolove.

Rođena sam u Beogradu, i ne postoji grad koji više volim od ovoga grada. Stara Bežanija, crkva Sv. Georgije, Blokovi, Sava, Dunav, Dorćol, 25 Maj, ulica Zmaja od Noćaja, Kališ, Košutnjak, mogla bih da nabrajam satima, danima, mesecima i godinama,

Dijalog (od staro Grčkog Dialogos što znači razgovor), predstavlja vođenje usmenog ili pismenog razgovora.

Svesna upotreba dijaloga počinje kod Sofista, koji im služi za saznavanje ili raspravljanje problema u smislu klasične Dijalektike (Teze i Antiteze). Literalno se može naći u Sokratovim dijalozima koje je objavio Platon, jedan je od vrhunaca dijalektike. U Humanizmu dijalog doživljava svoj razvoj tek kod Erazma Roterdamskog i kod Ulriha od Hutena.

Dakle dijalog! Ma koliko nam se razlikovala mišljenja i stavovi, dijalog podrazumeva iznošenje istih

 

 

... а ја више не знам како се те улице зову.

 

Gost autor teksta koji sledi je simpatična foka shmoo

 

Мој матори се родио давне 1926. у Добрачиној улици, која на сву срећу није мењала своје име јер се стари и богати Добрача није замерио

ARHIPELAG je objavio DNEVNIK JEDNOG GRAĐANINA i sledi reč o knjizi koju reče LJUBOMIR ŽIVKOV ...

 

OKUPACIJA U HILJADU SLIKA

 

Pomisliš, umoran, da su svi tankoćutni ljudi zaćutali kao Andrej Rubljov, da su svi odvratili pogled od okupiranih, upropašćenih, srušenih ili unakaženih delova Beograda, kad, nadleće prestonicu duh, da kažemo

 

Ili, što neko reče: „Nikad ne dozvoli da dobra kriza propadne uzalud". Jer, teško je uopšte i zamisliti da neko u vremenima kada se većina bori za život, ili bar za puko preživljavanje, razmišlja o tome kako da se obogati. Ali, brojevi neumitno (da ne kažem eonima) govore suprotno. Doduše, za slučaj najvećeg ikada do sada zabeleženog transfera bogatstva ne treba kopati preterano daleko u prošlost, jer, to se dešava upravo sada. 

… ali ne treba tugovati - Dunav, Sava i Morava nas čekaju.

Demostracije, tuče, a ni i oružana revolucija nisu delotvorne u državi koja ima jaku vojsku i policiju, i vladara koji je uzurpirao sve poluge vlasti. Neki u Srbiji, koji se predstavljaju kao analitičari društvenopoltičkog života i stanja svesti, ili kao pisci, ili ma koji drugi inetlektualci, nisu bili ratnici koji kroz sopstvenu praksu znaju da ne bi bila moguća Oktobarska revolucija, promena vlasti u Carskoj Rusiji, da se ona dva osnovna državna stuba – Vojska i Policija – nisu našli u totalanom rasulu zbog poraza tokom Prvog svetskog rata. Kao što ne bi bila moguća oružana revolicija i promena sistema vladavine u Jugoslaviji da se nije raspala država, kada je karaljevska porodica sa tovarom narodnog blaga pobegla i živela u Londonu dok je ovde besneo Građanski rat.

 

 

Prirodu volim i trudim se da je razumem, čak i kada je krakata, dlakava, krastava, ljigava, bode, spotiče, ima višak očiju ili manjak nogu. Shvatam da je priroda lanac oko vrata planete i da svaka alka te ogrlice ima svoju svrhu i potrebnost, da je sve povezano, da jedno bez drugog ne može.

Dakle, percipiram svim svojim snagama skromnim al nikad nisam i teško da ću razumeti čemu komarci služe. Koliko mi moje iskustvo govori, njihova namena je pijenje tudje krvi i to bi bilo sve. Pre i posle nema nikakve koristi od njih za ostatak planetarnog življa, ma kojoj sorti pripadalo. Sve što za njima ostaje je nepodnošljivi svrabež i niži nivo krvostaja.

 4.

U velikom, takoreći konjskom skoku preskačemo vekove, tokom kojih su ove životinje preplavile južnoamerički kontinet, prilagođavajući se novim uslovima života i, manje-više, formirajući dva glavna rasna tipa shodno njihovoj nameni: radni konj, na imanjima gaučosa, i jahaći, u vlasništvu indijanskih plemena, koji se koristi u ratovima, ali i za jelo, kao delikates. Iz tog vremena izdvajamo i jedan jezički kuriozitet koji slikovito dočarava prestižni status gaučosa, čiji su konji nazivani Pingo, prema reči koja označava penis.

 Zaustavljamo se na početku

Србија

Ја знам сва твоја лица, свако шта хоће, шта носи,
гледао сам све твоје очи, разумем шта кажу, шта крију.
Ја мислим твоју мисао за челом ти у коси,
ја знам твоја уста шта љубе, шта пију.

Еј, пију од туге, од зноја, од муке,
од ноћи, од сијерка који се тешко меље.
Ја сам у млину, сред буке
жрвња, чуо

Izdavačka kuća ARHIPELAG objavila je knjigu DNEVNIK JEDNOG GRAĐANINA autora Djordja Bobića

Posle nekoliko knjiga u kojima je tragao za gradom i ispisivao uzroke koji su arhitekturu kroz istoriju, a ništa manje ni u savremenosti, učinili iznuđenom umetnošću, Bobić je napravio neobičnu hroniku grada u slici i reči. To nije bilo koji grad, nego prepoznatljivi Beograd, niti je to bilo koje vreme, nego upravo naše vreme u kome se Beograd menja mimo svoje urbanističke tradicije, nezavisno od arhitektonskih načela, sasvim proizvoljno u odnosu na stvarne potrebe građana. I ta hronika je, sasvim precizno govoreći, dnevnik, jer autor ne traži nikakvu spasonosnu istorijsku distancu, već neposredne, iz prve ruke, crta i beleži ono što mu se nameće kao slika grada i kao slika njegovog sadašnjeg trenutka.

Današnji građani Beograda u Bobićevim crtežima, ilustracijama i karikaturama prepoznaju svoj grad i kritičku dimenziju autorovog rada. Sutrašnji građani Beograda moći će u Bobićevoj knjizi da vide čas u kome se grad menjao ne uspevajući da se odupre urbanističkom haosu, arhitektonskim proizvoljnostima i kapitalnoj neodgovornosti.