Razmisljam nesto ovih dana koliko ljudi nemaju osecaj za prostor i druge ljude. Vecina hoda brzinom i zauzimanjem prostora onako kako njima odgovara.

Vozim ovih dana ozloglaseni skuter i obozavam ga, dobila sam na poklon. U toj voznji ponasam se na sledeci nacin i sta mislite da li bi to moglo da postane neko pravilo? Ako naidjem na pesaka ispred, nebitno da li je na biciklistickoj stazi u zanosu razgovora sa odsustvom svesti gde se nalazi, smanjim brzinu i ljubazno zamolim da se pomeri LEVO ili DESNO, zahvalim se i odem dalje. Zasto ovo pisem? I biciklisti i sad ovi skuterasi kojima

Priča o uklanjanju Starog savskog mosta i građenja novog kola Beogradom već godinu ili dve i prvo se pričalo da će biti premešten na Ratno ostrvo ali nije rečeno gde pa je to zaboravljeno. Skoro je rečeno od strane gradskih dužnosnika da sada ima dve nove varijante. Jedna solucija je da bude premešten na Adu Ciganliju kao veza sa Novim Beogradom, tamo u produžetku ulice Omladinskih brigada kao pešačko . biciklistički most. O drugoj varijanti obavestio je pre neki dan zamenik obelodanivši da su građani anketom izabrali mesto za most u parku kod Ušća a ispod nejga će biti restorani, suvenirnice i da je to dobra odluka jer šta ćeš u parku ako nema gde da se kafa popije. Posle je glavni urbanista rekao da ankete nije bilo i da će tek preko mreža ta anketa da se desi pa da građani odluče gde sa Starim savskim mostom.

Izjašnjavanje anketnim putem oko važnih gradskih tema je veoma dobra stvar i takva namera treba da bude pozdravljena. Ali ako se ozbiljno misli da se tako dobije relevantan odgovor građana i odluka možda, to podrazumeva da se upitanim građanima podastre projekat, 3D prikaz ili slika makete, mesto gde će da stave most, kako će da izgleda, koliko zelenila će biti uništeno, koliko košta izmeštanje i postavljanje na novu poziciju i to za obe predložene lokacije: za mesto na Adi Ciganliji ili parku kod Ušća. Tek tada građani mogu zaista da glasaju, tek kada budu znali dovoljno elemenata za odluku.

čitam sada  da je pred kraj razmišljao o samoubistvu, gorko je bio ranjen; da su ga prijatelji odgovarali i naglas, s njim, izvrgavali ruglu tu glupu ideju. to će biti smrt borisa davidoviča. nije voleo sažaljenja i sentimentalnosti ali jeste cenio iskrenost svojih prijatelja.

 

 

Ono što se već svima činilo neverovatno i nezamislivo - Bibi je izgubio izbore. Ostaje prostor za još neke njegove manevre - možda eskalacija nekog fronta, možda pokušaj da podmiti nekoga od oponenata - što je radio ranije; no svima je već jasno: Bibijevi dani su odbrojani. Nije pomogla ni last-72 hours kampanja sa korišćenjem Putina u predizborne svrhe; Bibi is down and on the way out of Israeli politics.

 

Vlast gradska je novcem građana napravila novu ulicu, tamo od Kolarčeve do Vasine oko Trga Republike, ulicu popločanu rapavim kockama pa one budu slomljene kad prođe autobus, biciklisti i skuteraši teško prolaze a pešaci i mame sa kolicima nikako.  

Onda onaj Vesić izjavljuje da će to o trošku izvođača radova da bude nekako drugačije uređeno, mada je trošak koji će imati izvođač radova oko te besmislene, naknadne popravke kolovoza ipak naplaćen višestruko iz gradskog budžeta jer je cena radova prekomerna i neopravdano visoka, dakle, opet građani to plaćaju. Popravka ili prepravka tek urađenog kolovoza sledi ali opet se ne zna kao i u prvom pokušaju kako i šta je novo rešenje, ali posle narednih četrdeset dana biće napredno i upotrebljivo za sve korisnike kolovoza i pešačkih prelaza. Zvuči besmisleno i bezobrazno ta Vesićeva izjava ali bez obzira na štetu nanetu Beogradu i građanima to je izgleda novi način na koji će građani morati da se naviknu jer amaterizam i bahatost gradske vlasti je nedodirljiv.

Iako se protivrečnim izveštajima Turnera i Šefera ne može pokloniti potpuno poverenje, neke činjenice ipak nisu sporne. Opunomoćenik Ministarstva inostranih poslova Feliks Bencler (Felix Benzler), kao što je već napomenuto, urgirao je još u avgustu deportaciju svih Jevreja. Pošto su jevrejski muškarci streljani odlučeno je krajem oktobra na jednom sastanku, na kome je učestvovao Fridrih Zur (Friedrich Suhr), jedan od Ajhmanovih predstavnika iz Berlina, da žene i deca budu internirani i deportovani u jedan "sabirni logor na istoku" čim to bude tehnički moguće. U decembru je Bencler ponovio svoj zahtev da Jevreji budu što pre deportovani, a pominjalo se naredno proleće kao najraniji mogući termin. Posle Šeferovog dolaska, Bencler je od njega takođe zahtevao da ubrza deportaciju Jevreja iz logora Sajmište u Rumuniju. Naime, i za Šefera i za Benclera, ovaj jevrejski logor sa svojim komplikovanim procedurama, smešten na teritoriji Hrvatske, sa snabdevanjem iz Srbije, čiji su čuvari spolja bili pripadnici Ordnungspolizei, dok se unutra nalazio pod upravom Sipo, predstavljao je "isuviše veliki teret". Nijedna instanca nemačkih okupacionih vlasti nije želela produženo postojanje Judenlagera. Na konferenciji u Vanzeu 20. januara 1942., Hajdrih je objavio svoju nameru da sprovede deportaciju sa zapada na istok. To je značilo da se Srbija neće rešiti svojih Jevreja njihovim deportovanjem u neposrednoj budućnosti, a Hajdrih je mogao da predvidi nove žalbe zbog ovog novog odlaganja. Istovremeno, u Hajdrihovoj Sipo-garaži dovršavana je gradnja posebnih kamiona-dušegupki namenjenih ubijanju jevrejskih žena i dece pošto bi njihovo streljanje bio isuviše nezgodan posao.

Kažu da je osnovna greška kod procenjivanja stvari, ljudi i pojava, ta da procenjujući samo onaj poznat deo stvari, ljudi i pojava, donosimo ocenu o celini. Ali poznati delovi stvari, ljudi i pojava su večito u deficitu. Neprekidno ih skupljamo, u nadi da ćemo najzad prokužiti sve. Naravno, nemamo nikakve izglede.

Uzmimo, na primer, taksiste. Vozim pre neki dan kroz Kneginje Ljubice, i udarim gore na Vasinu pravo pred znak koji mi na prvi pogled zabranjuje bilo levo