Dobih pismo jednog od čitalaca. Veli da je kanda malo neodgovorno što dugo ne pišem. Neki među Vama ipak će me razumeti - ako se pogledaju komentari na moje poslednje javljanje, ono što bih iz tepanja nazvao blagim obeshrabrenjem uopšte nije iznenađujuća pojava. Obećao sam tada da ću se kroz nekoliko dana javiti, uz nešto inspirativnije. Toga nije bilo. Vrlomoguće da to nije ni ovo sad. Više Vam se obraćam zbog toga da vam kažem kako je ovo blogovanje kurac. Da prostite. I B92 je isto kurac. A i ja sam, da se ne lažemo, kurac.
Neka snobovi koji veruju u postojanje takozvanih ružnih reči odmah ostave čitanje, da ne bih morao brinuti, uz sve ostalo, još i o njihovom krhkom poimanju leksikologije, a ono me niti uzbuđuje niti interesuje, niti ima veze sa realnim. Ostalima bih da objasnim svoj uskurativno orijentisani stav, ako dozvole…

Kad smo letos sa krova jedne kućice gledali koncert Kemala Malovčića na Tašu, iako smo došli sprdnje radi, Vikler je već kod prve pesme istakao da moramo održati pažnju, jerbo smo tu dobrim delom u ulozi sociologa i antropologa koji treba da prokljuve u suštinu dešavanja pred nama. Nešto slično dešava se i na blogu, kad bolje pogledaš - i kad pišeš, i kad čitaš. Kada je životinji dosadno, što često biva, ona to reši tako što legne da spava. Pozdravio bih taj rezon. A kako inteligentna bića rešavaju svoju dokonost?

U poslednje vreme, blogovanje je postalo skandalozno – ili je, u najmanju ruku, ni krivo ni dužno (valjda?) postalo izvor skandala. Osim toga, neki blogeri su i zaratili. Jako mi je žao zbog svega toga.
Bez želje da se mešam, pade mi na pamet da bi bilo dobro malo oterati misli onih koji sve ovo čitaju na neku drugu stranu. Valjalo bi, zar ne? Ali, trista đavola tu ima: ono što je nekome smesno, verovatno je nekom drugom tužno. Tako da nikako nisam siguran kako će na Vas delovati naredna priča (zapravo, to je više citat, ehm...) – jer prema njoj, pravo da vam kažem, ni ja baš nemam izdefinisano osećanje. Biće najbolje, kako i inače biva, da svako prosudi kako želi, a ja vam garantujem da makar neće biti dosadno. Evo o čemu se radi...

Gomiletina privatnih momenata, predvođena selidbom i pazarenjem novog (tako mu tepam, zapravo je polovan) kompa - jerbo je stari nakon osam godina vernog služenja umro na pravdi korisnika istinoga – rezultovala je mojim odsustvovanjem sa sopstvenog bloga. Odmah ću reći da svi oni dobri ljudi koji ispratiše moje poslednje javljanje, a ono je bilo u vezi sa slučajem malog Dušana, neće biti uskraćeni za nastavak te priče – no, nastavak se još uvek nije dogodio. Miki je zamislio da susret Dušana sa mnom bude neka vrsta nagrade za dobro vladanje, te ga je malo vremenski udaljio. Dušan nije izbačen iz škole, i on i njegova okolina trude se da stvari dovedu u red, a meni ostaje da pričekam taj Mikijev pravi trenutak i da se još jednom zahvalim svima koji su posetili moj blog i bili konstruktivni po pitanju cele situacije. Hvala Vam! A sada, evo me nazad sa temom koji ste, verujem, i očekivali: eksplozija u rodnom mi gradu.

Onaj gospodičić Ahtisari onomad olako ispljunu kolektivnu uvredu, a Srbi požuriše da se zgroze. Dakako, neki požuriše i da se slože, pa se sad žale da su neshvaćeni u svojoj virtuoznosti.
Jbg, Usud i Suđaje i dalje samo rade svoj posao, pa kako se kome padne. Moj današnji razlog za pisanje neće biti žvakanje ovog izbljuvka (jer to bi bilo pravo preživanje), već osvrt na nešto što mi se dogodilo, a što jasno svedoči o tome koliko smo spremni da se zgadimo nad svojom sopstvenom ružnom osobinom onda kada je prepoznamo u drugome, a da tom prilikom uopšte ne pomislimo da je ružna i kad je naša...

Ljudi… zgranut sam. ‘Ajmo nazad na definiciju: čemu služi kritika? Sećam se, recimo, objašnjenja koje sam dobio izučavajući teoriju književnosti na prvoj godini faksa. Ako se gleda pragmatički, kritika igra veoma važnu ulogu posrednika na relaciji umetnik (ili delo) – publika. Naročito u ovo moderno vreme, kad je svima zgusnut raspored časova: dobra preporuka zlata vredi. No, radi li kritika to? Je li ikad radila? Stručnost bi trebalo da garantuje objektivnost, ali daaaaaj, gde ste to videli poslednji put?

Dobrodošlica je uvek dobrodošla i prijatna. Hvala Vam! : ¬)
Daaakle, deder na nešto konkretno danas, kako bih adekvatno otpozdravio...U širim krugovima, ja o blablavizoru (tako su zvali televizor u crtaću ili, bolje rečeno, crtiću “Leteći medvjedići”) govorim onom intelektualno-snobovskom intonacijom punom gađenja i prezira. Uži krugovi, pak, znaju i drugu stranu medalje – u prethodnom stanu riknula nam je antena, pa sve i da smo hteli nismo mogli da zevamo u tu Pandorinu kutiju. No, dobro, istini za volju i pre toga se gledao jedino X-Files, koji je skoro ponovo doveden na katodnu cev ljubaznošću gospodina Nemečeka. Elem, tu i tamo pokleknem pred čarima kablovske, pa gvirnem da ne nih bio glup u društvu - u momentu dok ovo kuckam, eto nam nam TV-u one krasne pesme - Željko Joksimović u varijanti Otpisanih, što će valjda doprineti da ga još neki otpišu, jer uprkos svojim sposobnostima čovek naprosto uživa da pravi trešinu; bolje biti otpisan nego potpisan ispod te pesme– ali zato, ima tu i gotivnih momenata za koje inače ne bih, ili bih mnogo kasnije čuo. Takva jedna stvar svakako je i grupa čudnog imena – Letu štuke, i njihov singl Minimalizam. Ovih dana aktuelna je stvar Sunce koju su napravili skupa sa D. Rundekom, ali ’ajmo za ovu priliku o minimalizmu malko zboriti...

Mrzim uvertire i slabo stojim s njima, pa ću biti kratak. Meni, koji ne gledam (gotovo nikad) TV i ne internetišem (još odavno), najpre je trebalo objasniti šta je, uopšte, blog i šta se to sad hoće od mene. Sintagma “online-dnevnik” zvučala mi je vrlo, vrlo jezivo. Zar nekoga zanima moj privatni život? Pa, sad…verujem da - da. Ali ne nalazim da je to ne znam kako normalno. E, onda mi je objašnjeno da to nije taj i takav dnevnik. Aha, dakle, mogu da se prepustim mrsomuđu na temu bilo čega što mi je zanimljivo? E, to je već zvučalo bolje. Mada još ne i dovoljno dobro da prihvatim. Ipak, eto me. Zašto? Ova akcija je devedeset posto glupava i ne zna se jesu gori ovi što pišu ili ovi što čitaju, ali ima jedna jako dobra stvar u tome, čak tako dobra da opravdava i daje smisao.