Blog

Mrzim uvertire i slabo stojim s njima, pa ću biti kratak. Meni, koji ne gledam (gotovo nikad) TV i ne internetišem (još odavno), najpre je trebalo objasniti šta je, uopšte, blog i šta se to sad hoće od mene. Sintagma “online-dnevnik” zvučala mi je vrlo, vrlo jezivo. Zar nekoga zanima moj privatni život? Pa, sad…verujem da - da. Ali ne nalazim da je to ne znam kako normalno. E, onda mi je objašnjeno da to nije taj i takav dnevnik. Aha, dakle, mogu da se prepustim mrsomuđu na temu bilo čega što mi je zanimljivo? E, to je već zvučalo bolje. Mada još ne i dovoljno dobro da prihvatim. Ipak, eto me. Zašto? Ova akcija je devedeset posto glupava i ne zna se jesu gori ovi što pišu ili ovi što čitaju, ali ima jedna jako dobra stvar u tome, čak tako dobra da opravdava i daje smisao.

Mihajlo Pantić, naš poznati savremeni pisac i hodajuća enciklopedija svega što se ikako tiče književnosti, napisao je jednom jednu malecku priču o jednoj maleckoj rečenici. To je rečenica koja beše neobično lepa i snažna, ali – kako je nije zabeležio u taj čas kad mu je i osvanula– ona mu je izmakla iz misli i više nikada nije uspeo da je nađe. I svaki put kada sedne da piše, ili pak kada razmišlja šta bi pisao, on traga za njom. Ponekad je ona tik iza ćoška, a ponekad je jasno da je nedostižno daleka. Ali on nastavlja da je traži. Nazad na ono staro dobro: biće da je svrha u traženju, a ne u nalaženju. Ipak, stvarno se valja zapitati šta nam sve izmiče zato što ne beležimo. Iskreno, uopšte nisam lenj kada treba zapisati stihove za nove pesme. Često se dižem iz kreveta u pola noći da to učinim, onda kad se jave. No, utisci iz života, utisci najrazličitijeg tipa… do vraga, neke od njih tako je teško prizvati u sećanje. U tim trenucima grdim sebe što sam bio kilav da makar nesto pribeležim. To bi pomoglo mom ponovnom uživanju u utisku, ali i u tome da se taj utisak podeli sa drugima. Uostalom, upravo Mika Pantić naučio me da nije sramota voditi dnevnik i kad više nisi klinac, i da je to čak veoma poželjno. Upravo, dnevnik sadržajno sličan onome što shvatam kao  blog.

Elem, magarčina poput mene ostaće dosledan toj ideji samo ako mu se to nakači kao stroga obaveza, i eto to je moj razlog zašto sam prihvatio ponudu. Budući da je tako, i budući da prezirem gotovo sve forume i slične izbljuve, ja znam koja je opasnost da se ovo pretvori u nešto nakaradno i neželjeno, ali isto tako znam i da to neće pomutiti samu svrhu ove akcije.

            …daklem, ukratko, ja od danas blogujem na svakih nekoliko dana, a vi kako ‘oćete J. Eto toliko.