lyl

Ljudske vrednosti.
Vrednosti.
Sustinske vrednosti.
Postenje.
Postovanje.
Fer.



Sta je postovanje?
Koga postujemo?

Da li postujemo bilo koga (i bilo sta)?
Da li nam je nesto sveto?
Sta nam je sveto?
Pred kojim stvarima zacutimo?
Kada znamo da je dosta?
Ima li toga kod nas?
Cemu se divimo?
Da li znamo sta je divno?

Primetih da su balkoni u "mom kraju" mnogo neuredni. Vise lice na magacine na koje je pala bomba. Odem da vidim svoj i shvatim da je kao magacin koji je sredjen. Znaci, nisam ni ja cvecka. Sklanjam stare flase, prazne saksije, pokvarenu susilicu za ves, kese...

Balkon treba da bude nesto drugo.

Evo, sada gledam (kao balkanski spijun) sa prozora i vidim (na balkonima svojih komsija) gomilu patika, bicikle, zice, daske, alate, kese...sve pobacano jedno na drugo. Mozda ljudi nemaju gde to da stave, ali zasto ne poslazu sve na jednu stranu, pa bi mogli da sede i piju kafu na drugom delu tog prostora. Sta bi tek mogli da rade kada bi ocistili sve sa balkona. O estetskom delu price da i ne govorim.

-Lilika, sta si danas radila?
-Danas sam setala. Isla sam putem.
-Da li si radila jos nesto, osim sto si isla putem?
-Jesam, grlila sam drvece.
-To je sve?
-Ne, nije. Onda sam cula galamu u daljini.
-Sta je to bilo?
-To su bili ljudi. Velika grupa ljudi.
-Koliko velika?
-Velika, kao jedan grad. Ne, jos veca. Kao jedna zemlja.
-Zasto su galamili?
-Ne znam, ali su izgledali tuzno. Kao da su u panici. Kao da se bore za vazduh. Kao ribe na suvom. Kao rogovi u vreci.
-Da li znas zasto su tako izgledali?
-Pa...mislim da su uplaseni, tuzni, besni i osujeceni.
-Zbog cega?
-Ne znam. Nesto ih boli. Zbunilo me je to sto je to cudna grupa ljudi. Svi razgovaraju samo o jednoj temi.
-Kojoj?
-Vazduh.
-Molim?
-"Vazduh...hocu vazduh...." tako zvuce.
-Lilika, mozes li biti jasnija?
-Ne znam kako nisam jasna. Tamo nema reda. Nema postovanja. Nema granica. Nema stava. Nema postovanja. Nema zahvalnosti. Nema razumevanja. Nema zahvalnosti. Nema postovanja. Nema razumevanja. Nema ...

Ala je lep ovaj svet,

onde potok,

onde cvet;

tamo njiva,

ovde sad;

eno sunca,

evo hlad;

tamo Dunav zlata pun,

onde trava, ovde žbun.

Slavuj peva,

ne znam gdi,

ovde srce,

ovde ti!