Svi se menjaju kada postanu poznati, slavni, a pogotovo kada su na vlasti, kada osete moc. Sigurno je da sam se i ja promenio. Nadam se da se nisam previse promenio. Telohranitelji su samo jedna od spoljnih manifestacija, ali ne i jedina.

Mora se priznati, da posle ubistva Djindjica, govoriti o tome kako oni nisu potrebni politicarima, nosiocima izvrsnih funkcija, u najmanju ruku je nepristojno. Mislim da je jednom prilikom ovo bas rekao Zoran Zivkovic. I u pravu je.

U maju 2005. godine, svojim autom sa BG tablama išao sam u Gnjilane. Prvi put od 1998. godine. Bio sam nervozan pred odlazak tamo. Razlog je višestruk, ali pre svega ti napadi u medijima. Bio sam opterećen time kako će reagovati naši policajci na check pointu kada me budu videli. I naravno, nisu uopšte reagovali. Pozdravili me i to je sve. Posle još jedno kilometar ili dva sledi drugi check point i to je sada već drugačije. Onaj srpski je običan šator sa policajcima, ovaj albanski već liči na pravu granicu. Oba se nalaze na nekoliko kilometara od Bujanovca prema Gnjilanu. Albanci, odnosno UNMIK, postavili su metalnu konstrukciju, kao pravi granični prelaz. Vreme za sledeći strah, šta li me tek ovde čeka? Prvo mi je jedan pregledao dokumenta i tražio i vozačku i saobraćajnu i svašta. Interesantno je da iako sam imao još tri osobe u autu (svi stranci iz Pakta stabilnosti), Srbi nisu ništa tražili od njih, nikakav dokument, a Albanci su tražili sve. Sa ovim Albancem je razgovor bio malo smešan, pitao me je kuda idem, a ja mu kažem u Gnjilane. On pita jel’ imam tamo kuću, ja mu kažem da sam imao ali da više nemam. Pita jel’ idem poslom i traži mi putni nalog, kažem idem privatno, nemam putni nalog, auto je lični. I sve tako. Nije nijednog trenutka bio neprijatan, samo veoma zbunjen. Nisam sigurno prvi koji je tamo išao sa beogradskim tablicama, ali to je ipak retkost. Kada sam prošao par metara, došao je drugi kosovski policajac, valjda carinik, nasmejao se i kaže ovaj te izgleda nije prepoznao. Pozdravio me ljubazno i poželeo srećan put.