Liban

Libanci - BalkanciIma vise od godinu dana kako sam bio u Bejrutu. Sada kada gledam izraelske tenkove kako ulaze u Liban, ne mogu a da se ne prisetim svih divnih ljudi koje sam upoznao, a od kojih su neki danas mrtvi.

U Bejrut sam stigao uvece, naravno JAT-om koji leti za Dubaji. Bio sam jedini koji je napustio avion. Ostali (ukljucujuci i ekipu TV Pink) nastavlili su put - znas ono: Dubaji, ludilo, provod, sedam zvezdica. Hvala, drugi put.

Na aerodromu me je docekala drugarica Libanka (koja je inace radila kod Djindjica u vladi) i pravac kafana. U stvari kafic sa pet stolova i 50 ljudi. Tip koji je pustao muziku (Libanska varijanta mr. Beana sa bradom) je prisao da se upozna. Ovako je tekao nas razgovor:

Mr. Bean: "Where are you from?"

Ja: "From Yugoslavia"

Mr. Bean: "Are you orthodox or catholic?"

Osecao sam se kao kod kuce.

Ostaci rataMr. Bean mi je potom objasnio kako je "Tito good and Pavelic bad" i jedva sam ga ubedio da je i Tito bio "catholic". Onda je nasao jednog Sarajliju kao da nas upozna. Sarajlija je bio toliko ustogljen da sam pomislio da je Zagrebcanin Zagrepcanin.

Potom me je Mr. Bean odveo na privatnu zurku. Banuli smo kod ljudi na gajbu, tamo su svi bili razbijeni i prepucavali se medjusobno: siti, suniti, maroniti, druzi, pravoslavci... tek oko 6 ujutru napustismo zurku, Mr. Bean, ja i jedan siitski gej alkos (zamisli kombinaciju!)

Ja kao idem da spavam, a oni ne daju nego me vode u kasapnicu na presnu dzigericu. Posle onolikog pica!? Ali jeo sam - sitni parcici presne dzigerice umotani u listice nane, posle alkohola, Tita i Pavelica, a tek sam nekolko sati u Bejrutu.

Odavde se pucaloNarednih dana upoznao sam razne ljude - hriscani su me vodili na planinu iznad Bejruta i pokazivali mi polozaje maronitskih jedinica za vreme rata. Kazu oni meni: "Imali smo obicaj da kupimo gajbu piva, uzmemo snajpere, dodjemo ovde i tako pijemo pivo i pucamo po gradu." Suniti su me vodili u Hamru, njihovu verziju Champs Elysées (oni kazu). Hvalili su mi se kako je Bejrut bio simbol dekadencije pre gradjanskog rata i pokazivali mi fotke prvih "pin-up girls" na Bliskom istoku, uradjene jos pre drugog svetskog rata.

Bio sam na demonstracijama, u kampu na Trgu mucenika, upoznao sam Saada, sina ubijenog premijera Haririja, Dzubrana Tuejnija, libanskog Djindjica, koga ubise nekoliko meseci kasnije, mladu, lepu i pametnu Nuru Dzumlat, zenu matorog vodje vojne formacije Druza, koja se, iako Sirijka poreklom, borila protiv okupacije.

Francuski im bolje ideJer u to vreme Liban je bio pod Sirijskom okupacijom. Izrael se bio povukao iz juznog Libana pre vise od pet godina, a Sirijci su ostali. Tek nakon masovnih demonstracija, koje su usledile nakon Haririjevog ubistva, Sirijci su se povukli pre nekih godinu dana. Niko nije poginuo i to u zemlji koja je decenijama bila u ratu.

Naravno opozicija se odmah posvadjala izmedju sebe, poceli su da pucaju po verskim savovima, ali ipak se svi secaju Intifade kao vremena kad su pokazali da mogu zajedno.

I zato mi je danas tesko, ne znam sta je sa Hezbolahom u poslednje vreme, ali se secam da su mi ovi moji tada pricali da im je cilj bio da uvuku Hezbolah dublje u politiku i da od njih naprave obicnu politicku stranku. Tesko da ce se to sada dogoditi.

Kada se razviju zastave, sva pamet ode u trube.