NISU SVE ŽRTVE JEDNAKE !

Suviše se kratko i suviše brzo živi da bi objasnili koliko je neka tragedija velika. Čini se da posle nečeg jako velikog i jako ružnog svako plače zbog sebe i ne razmišlja kako da se Tragedija ne ponovi, već kako da sakrije sopstvenu Odgovornost za ono što je mogao da spreči! Ne zanima me koliko je Srba stradalo u Bratuncu, koliko Muslimana u Srebrenici. Zanima me kada ćemo naučiti da je život podjedanako vredan i prestati da ubijamo jedni druge. Na razne načine! Moje razmišljanje o jednakosti žrtava pred pravdom i istorijom, počelo je da se menja posle jedne priče. Naime, nakon II svetskog rata, grupa preživelih zatvorenika/ca iz logora Dahau, vratila se na mesto zločina, u logor, sa željom da od preostalih objekata načini memorijalni centar u znak sećanja na nešto strašno što se desilo njima samima i celom čovečanstvu. Među njima je bila i grupa homoseksualaca, lezbejki i prostitutki. Svi/e oni/e bili su zajedno sa zarobljenicima/cama određenih „nepodobnih“ nacija, vera, politčkih opredeljenja. Svi/e su stradali u ime stvaranja boljeg sveta više rase. Usaglasili su se da treba podići memorijalni centrar, da treba izložiti arhivu i sve što je dostupno od dokumenata – kao opomenu! Ali, nisu se složili oko jedne stvari. Naime, do danas u Dahau nije izložen ružičasti trougao! Ukoliko sami ne želite da proverite i dođete do podataka, nema javnih informacija o tome koliko je homoseksualaca i lezbejki stradalo u logoru. Nema podataka o broju prostitutki.Da li je to pravda? Da li je fer zanemariti hiljade žrtava koje su to postale zbog seksualne orijentacije ili posla kojim se bave? Naravno da nije, ali o tome niko ne govori.

To što mi prepoznajemo žrtve samo po njihovoj nacionalnoj i verskoj osnovi, manjak je nas samih, rezultat od spolja nametnutnih vrednosti identiteta koji su izmanipulisani od režima i militantnih vlada različitih zaraćenih strana. To su žrtvama nametnuti identiteti samo da bi se njima manipulisalo. Naravno, zločinac ne bira i on ide redom i ubija. Ubija sve što nije njegovo: njegova nacija, njegova vera. I zato sam protiv jednostavnog svođenja na naciju i veru žrtava rata. Ja neću da verujem da je svaki Milan ili Bogoljub Srbin. Možda se oni nisu tako osećali, možda su bili gejevi, možda su bili tranvestiti, možda su bili pripadnici Hare Krišne, možda su više voleli Tajland od Srbije. Ja ne želim da verujem da je svaki Osman ili Dževad bio Musliman. Možda su prezirali klanjanje pet puta dnevno i beskrajno pozivanje na Kuran. Možda su voleli jedan drugog, a porodice su to osuđivale.

Kako mi sve to možemo da znamo?

Ako neznamo, kako možemo da o tome govorimo?

I da li je pravda uvek zadovoljena?

Ne može, naravno!

Svođenje žrtava na naciju i veru rezultat je nacionalističkih i militarističkih politika koje ljude uvode u stanja ludila i rata, kada izmanipulisane i agresivne grupe potpuno gube zdrav razum i čine sve što im se kaže samo da bi zadovoljile sumanute vođe i inspiratore. Zbog njih čine zločine, zbog njih ubijaju. A oni - velike vođe - koriste ime nacije i vere da bi ove druge zaludeli i učinili ih pokornim. U ime nacije i vere se ubija i zato želim da slobodno pljujem na svaku naciju i svaku veru ako nju neko zloupotrebi. A najčešće je tako.

Dokle smo god okruženi bodljikavim žicama nacije i vere, dokle god verujemo da smo narod najstariji (ma koji god to narod bio!), dok god verujemo u pravdu samo Boga svoga, nema apsolutnog mira, nema razumevanja i nema prestanka nasilja.

***

Na Gay paradi 2001. godine u Beogradu, SRPSKI nacionalisti su tukli SRPSKE pedere.

Na Gay paradi 2006. godine u Moskvi, RUSKE majke su kamenjem gađale RUSKU decu.

U gradu Gorganu 2005. godine, IRANSKI očevi obesili su IRANSKU decu, dvojicu gej tinejdžera samo zato što su voleli jedan drugog.

I SVE TO U IME VERE I ČISTE NACIJE!

Pa, ima li Božje pravde! Naravno da nema!

***

Zato ne želim da verujem samo jednoj strani. Ni drugoj. Ni trećoj. Ma, nikome. Pri svakom prisećanju na posetu Aušvicu uhvati me jeza i strah. Tri meseca posle te posete nisam mogao da spavam. Bilo me je strah svakog praznog prostora. Bilo me je strah tuševa i osećao sam se sramotno jer sam živ.

***

Sebe ne određujem ni kao Srbina koji se zalaže za Srbe, ni kao Srbina za istinu o muslimanima. Ne određujem se ni kao gay koji želi da govori o gay žrtvama. Želim da se odredim kao osoba koju interesuje da činjenica da se zločin desio i da ga treba osuditi, na svaki način staviti u nezaborav i učiniti svepristunim kako se ne bi ponovio.

Za State of Queeria Boban Stojanović

Slike: Biljana Đurđević