P2P killed the radio star

P2PPre dve godine, Teodora se po prvi put susrela sa longplejkom. Uzela je u ručice to (za njena poimanja) ogromno kartonsko pakovanje, privučena šarenom prednjom stranom, a ploča je samo iskliznula iz proreza sa strane. Njen trogodišnji mozak je procesirao primljene informacije i upoređivao ih sa onime što joj je već poznato iz sveta koji je okružuje. Aha, šareno pakovanje sa čikom koji peva, unutra nešto okruglo sa rupom u sredini. Okrenula se prema meni sa ozarenim licem: „Tata, vidi, veiki CeDe”!

Moja generacija je kao prvobitni nosač zvuka zapamtila kasete. Stariji su imali magnetofone, a onda se neko dosetio da dva kotura sa magnetnim trakama skalira na džepno izdanje i upakuje u plastični okvir. I danas mi je sveža slika u glavi kako ćale prelazi preko dvorišta noseći u rukama radio-kasetofon koji je upravo kupio u nekoj prodavnici tehničke robe. Stereo, ihaj. Zadugo i jedini kasetaš u mom odeljenju, što mi je donelo prestižnu funkciju didžeja na tzv. „igrankama“ u osnovnoj školi. Noći sam vazda provodio sa oba kažiprsta „na gotovs“, vrebajući omiljene pesme u „Paradi albuma“ ili „Disko topu“. Većina njih je snimljena bez prvih par taktova, ali i danas, dve decenije kasnije, kada čujem neku od njih znam koji hit sledi na toj kaseti... 

Srednja škola je obeležena pločama. Matori su mi davali džeparac za užinu i večito se čudili kako sam toliko mršav i zašto uvek navalim ko ala na frižider po povratku iz škole. Kursna lista se tih dana kretala oko 3 ploče za 5 nerealizovanih užina, ili jedan original nedeljom na berzi u SKC-u.

Smena tehnologija zadesila se dok sam bio u vojsci. Veći deo para koji mi je rodbina tutnula u džep pre odlaska potrošio sam na popunu kolekcije, a kada sam izašao, shvatio sam da više nema ploča. Nad Jugotonom je izvršena komanda „move & rename“, PGP RTS je sticajem okolnosti izgubio licence za sva strana izdanja. Čak i da nije, vinil je upravo proglašen demode širom sveta, a jedine staklene pločice u zemlji Serbiji u to vreme pravila je „Srpska fabrika stakla“ iz Paraćina. 

Ostao sam veran pločama. CD-ovi koji su dolazili do nas, avaj, nisu sadržali zvuk koji bi me privukao – čak kada je započeo trend njihovog kačenja na retrovizore zbog proverenog i naučno dokazanog efekta na policijski radar iz protesta sam okačio singlicu. Cure, The Caterpillar. Zapanjenom dizelašu koji se zainteresovao za „crni cede“, parkiravši svog BMW-a pored mog auta u perionici, objasnio sam da je reč o ruskoj mudroliji. Dok su obični CD-ovi digitalna tehnologija koja odbija radarske zrakove, i to često neuspešno („jeste tebra, evo ja okačio cedeja i stalno me ‘vataju”), ova tehnologija je analogna i zapravo upija zrakove što je čini 100% efikasnom. To mu je objasnilo i blagu iskrivljenost mog antiradarskog sistema. I izjavu da me nikada nisu uhvatili da idem preko 160. Doduše, vozeći 25 godina staru Bubu, ni sam sebe nisam uhvatio u pomenutoj brzini – no, nisam imao srca da mu razbijam iluzije.

Danas. Klik. Eto pesmice. Još jednom klik. Voilà, eto i druge. Zadivljujuće koliko je Internet promenio naše živote, pa i ovaj njihov aspekt. Bilo koju kompoziciju ikada objavljenu od strane nekog vokalno-instrumentalnog sastava moguće je imati na hard-disku za svega par minuta. Tu je i početak pesme, nema džingla stanice u sredini, voditelj se ne upliće u kraj. Nema ni pucketanja ploče. Milina? NOT. Nema više te draži. Ostarilo se, štagod...