Baš mi nedostaje taj Pluton, leleeeee!

Nekako, makar je taj Sunčev sistem delovao kao stabilna stvar na razumno dugačak rok (ajd da se ne brinemo previše šta će biti kada Sunce potroši svoju energiju) kad eto ti!

Desetak dana su govorili da ima 12 planeta i da je ostala samo neka formalnost da to i potvrde, što me je naravno ozbiljno uznemirilo, ali ajde, racionalizovao sam da su valjda našli neke planete, bile su tu, samo nismo znali. I pevušio sam u sebi, nekako razdragano, činilo mi se kao dobar štos "When the Moon was in the eleventh house, and Jupiter whatever with the Mars, the peace will..."

A onda odjednom - ne 12, nego 8! Ceo Pluton, ma kako srazmerno mali prema Saturnu i društvu nestade, ko da ga nikad nije ni bilo. Ma kako mali, bre, pa to je čitava planeta! 

I šta sad? Taman sam, na primer, nekako počeo da se navikavam da živim u državi koja stiče početne odlike simboličkog identiteta, i da ima makar široko prihvaćenu himnu, računam stići će i ostali elementi stabilne realnosti, uključiv granice, kad - eto ti vraga, nema više jedne cele planete. Pa šta je prema toj stvari raspad ex-yu i to što nemamo, na primer, granice. Vrlo važno. Promenjene granice Sunčevog sistema (nikad im nisam verovao da iza orbite poslednje planete taj sistem još postoji i da kojekave čestice mogu da predstavljaju iole smislen deo te priče), promenjeno najviše što sam mogao da pojmim. Nema planete, aloooo!

Poljuljano je i moje uverenje da kada se nešto pronađe, ono biva tu. Makar ontološki - može da se ponovo izgubi, da propadne, raspadne se, umre, štagod, ali postojanje kao takvo je nesporno, naivan mišljah, ako se jednom pronađe. Jest, cvrc! Nema cele planete, ko da je nikad nije ni bilo, avaaaaj!

Nužno, i pitam se nekako baš to - da li je tu uopšte i bila. I sva ona adolescentska pitanja počeše da me brinu. Da nije sve ovo samo san, i to, znate već. Na kraju krajeva, kuku nama, nema cele planete.

I, uopšte, šta sad?

I zar nikog drugog nije briga?

Zar sam saaaaammmmmmmm (slova se smanjuju i nestaju u beskonačnos..