Kalenić, nedelja, ženi ispada 20 dinara iz novčanika. Onako spetljana, sa nekim cegerima, torbama, odlazi 2-3 koraka. Druga žena vidi tih 20 dinara, okreće se, vidi da je ona koja je izgubila pare krenula na drugu stranu i, posle magnovenja premišljanja da li da je zovne, ipak uzima tih 20 dinara, kao malo čak i zbog toga što bi, kad bi pozvala onu drugu, to bilo nekako nepotrebno uznemiravajuće.

 1 – Zato što je Koštunici, kao pametnom čoveku, jasno da on najviše gubi na novim izborima i zato što niko od manje-više podnošljive trojke nije kompletno zatvorio vrata za pregovore (NB – pominjanje podnošljive trojke ne znači da četvrte smatram za manje ili više podnošljive, samo nisu u trojci).

2 – Zato što je Corax napravio najbolju karikaturu u proteklih 6 ipo godina.

3 – Zato što su me oko pola pet, netom po izboru Tome Niklolića, probudile komšije koje su na platou pod mojim prozoroim (živim na četvrtom spratu, a ima i visoki parter) ne preglasno, ali žučno, pokušavale da se dogovore da odmah odu i spale skupštinu, a mene mrzelo da ustajem, al' mi onako u polusnu bi nekako milo što će stvari doći na svoje mesto.

4 – Zato što se ne slažem sa tezom »što gore, to bolje«.

5 – Zato što sam uleteo u slušanje programa Gorice i Dejana i pomislio da, kada kažu da su čuli da će karte za Stounse važiti za Cecin koncert, komentarišu skupštinu, a ne neku vest o hipodromu i gradskoj vlasti.

SMS sa u naslovu navedenom parolom i tradicionalnim udarničkim pozdravom "Proleteri svih zemalja, ujedinite se!" poslao sam grupi prijatelja za koje pretpostavljam da će umeti da osete istovremenu ironiju i nostalgiju u tome. Ironiju, što i ta ideologija, kao i svaka druga (kod nas bi se mogle prepoznati nacionalistička, pseudohumanistička i parademokratska), postaje farsična i gorko smešna kada se prepoznaju njeni mehanizmi i rituali, a nostalgiju zbog nepostojanja mogućnosti realizacije bilo kog ideala, jer se on nužno pretvara u ideologiju, dakle nikako ne nostalgiju u istorijskom smislu, zbog prijatnoga sećanja na socijalizam i žala za istim - daleko mu lepa kuća.

Dobro, u naslovu su tri priče od juče, a ne jedna. No, to što ih je više, kao da nagoveštava da Beograd postaje metropola u kojoj je moguće javno ispoljavati najrazličitije ponašanje i životne stavove.

»Zgazio mi auto onog Bretonca, bio opasno dobar za lov, pros'o mu creva skroz, tu ispred kapije, pa sam uz'o drugog, al' mi zakl'o 3 kokoške, pa sam ga odveo u šumu tamo iza Cigana, e kako mi žao bilo kad sam ga ubio. Ma, došlo mi da plačem, tol'ko ja volim kerove.«

1. Baba se skrivala skoro dve godine posle Oluje u kanjonu Krke;

2. Sud u Frakfurtu dozvolio muslimanima da zlostavljaju žene;

3. Uvek se nađe nešto vredno pažnje na ovom linku.

Nije mi jasno zašto ozbiljni ljudi doživljavaju priče oko šetog, nultog ili kojegod principa -ozbiljno. Ajd' da oprostim politički aktivnima, to im je pos'o, mada mi je i to malo bezveze - nekako jadno deluje kada se ljudi od integriteta upinju da predstave sopstveni politički interes kao nekakav princip, opšte dobro, demokratiju po sebi. Svaka tvrdnja o tome koju sam čuo, od šestog principa (kao da Koštuničina vlada nije imala svog predsedničkog kandidata, nesretnog Maršićanina, pa joj tada nije smetala mogućnost da imaju i predsednika i premijera), preko toga da je narod dao nekakav premijerski mandat (a ne određen broj glasova na osnovu kojih se dobija određen broj poslanika, i to broj drugi po redu) Demokratskoj stranci, do tobože principijalne priče o nekakvoj političkoj platformi o kojoj su se, naravno, svi složili jer je potpuno lišena bilo kakvog konkretnog političkog sadržaja. Nema tu ništa drugo, osim – ko može da obnezbedi 126 glasova za vladu.

Ajde, molim vas. Ta jasno je da ćete napraviti vladu.

Mislim da bi trebalo organizovano podržati ideju profesora Vojina Dimitrijevića. Ukoliko njegov Centar pokrene, na primer, potpisivanje inicijative za donošenje takvog zakona, može se ovde makar organizovati prikupljanje potpisa. Ili štagod - izvolite sa predlozima.

Lamentirao sam, prošlog juna, ispostavlja se nepotrebno strahujući, nad sudbinom Manježa.Prođoh pre par dana - kad ima šta da se vidi. Sjajno obnovljena kafana, koja, mada je u njoj naizgled sve novo, ima sve najvažnije spoljne odlike starog Manježa. Tu je još ona drvena oplata po zidovima, ali nova, tu su ogledala - opet nova, nova vrata - ali i dalje sa onim duplim ulazom, da košava ne razbije oznojana leđa pijanaca. I stolovi nekako liče - a oni izlozi koji se leti otvaraju i povezuju prednju salu sa baštom su još tu - naravno, novi, lepi, reklo bi se kvalitetni...

I, što je najvažnije, uđem unutra - bilo je oko 4 popodne - a tamo Zlaja, k'o i obično što je bio. "Bolje je nego ikad, matori - sad imaju i crno točeno", kaže mi raspoloženo, kod n-tog.

1 - Punu slobodu govora (stvaralaštva, mišljenja i izražavanja). Vrlo sam sklon da u velikoj meri zastupam dozvoljavanje visokog stepena tolerancije za govor mržnje, bez poziva na nasilje, a to u strahu od ugrožavanja navedenih sloboda pod tim izgovorom;

2 - Karikature proroka Muhameda, osporavanje genocida, prikazivanje Device Marije kako se samozadovoljava krstom, Hitlerove slike na kesicama šećera, a naročito nepodobne viceve;

3 - Neograničen pristup dosijeima DB, KOS i ostalih;

Ozbiljni, veliki ljudi – bukvalno. Nekoliko njih od dobrih metar 95 i na gore, oko 35 godina, proćelavi, razbacani... Sigurno imaju žene i decu. A skaču kao klinci i sa još hiljadama njih viču »Ko ne skače taj je Cigan, ko ne skače taj je Cigan!«. I još gomila takvih idiotluka – a sve se završi sa željom da se takvo ponašanje razume, jer delimično izaziva neku krajnje neočekivanu privlačnost. 

Bio sam, dakle na košarkaškoj utakmici. 

...na sopstvenim postovima, nasao sam jedan zanimljiv, star desetak dana. Naravno da ga niko nije dirao. Evo ga:

Evo B92-ovci ne moze čovek da dopre do vas na drugi način. Zatvorili ste se u svoje caure i necete da čujete ničije mišljenje.

1 - Jutarnji TV programi sa pevaljkama i bendovima koji nastupaju dok neko u studiju prži džigericu u slanini;

2 - Zima u Beogadu, kakvagod;

3 - Mobilna telefonija i e-mail. WWW može;

...propast sveta - nek propadne, nije šteta.

Tekst u omiljenoj mi sekciji nedeljne Politike, koji najavljuje propast sveta 21. decembra 2012, ili koju godinu potom, al' svakako 21-og decembra, iz nekog razloga nije me naročito uzbudio. Pitam se zašto. Naučnik deluje ozbiljno, Politika je respektabilan list, sam tekst sam u popriličnoj meri razumeo, ima neke logike koju, ma koliki diletant bio, uspevam da ukapiram, u principu verujem nauci, i opet - baš sumnjam da će propast sveta biti 21. decembra 2012.