Doviđenja zemljo košarke...

'Košarkaška reprezentacija ovdašnja nastavila je kontinuitet rezultata na velikim takmičenjima' glasila je, ako se dobro sećam, najpopularnija fraza kojom bi se opisivao rasplet nekog velikog takmičenja.

Formalno se ništa nije promenilo. U Švedskoj 2003. 'Plavi' su bili šesti, u Atini 2004. jedanaesti, na EP u zemlji košarke nisu uspeli da se plasiraju u četvrtfinale, a 'šesnaest najboljih' domet je i u Japanu. Crni kontinuitet.

Najlakše bi bilo zaključiti, itekako to dobro ide posetiocima www.b92.net/sport, da bi bilo bolje da nismo ni učestvovali, da nam nisu poslali 'posebnu pozivnicu', da se nismo brukali. Ne bi bilo bolje.

Redom, da li smo se brukali? Onako, kada naviknemo da je prodavnica na ćošku savršeno snabdevena i da je espreso u omiljenom kafiću savršen onda je izuzetak bruka. Jer prodavnica i kafić zavise od po nekoliko ljudi. I kada znamo da Nemci prave dobre automobile i da je odeća kupljena u (firma po želji) kvalitetna svaki izuzetak bio bi bruka.

Ovo je više muka. Imamo kilavu 'košarkašku organizaciju', 'nesređene odnose' i 'loš odnos prema (tek ovo mora pod navodnike!) 'kultu' reprezentacije.

Moguće je da bolji tim nije mogao da se sklopi, razlozi su već sporni. Novicki, Gasol i Parker, kapiram, nemaju obaveza prema svojim klubovima, ne učestvuju na kampovima, ne bave se humanitarnim radom.

Tim koji je otišao sa Šakotom je sasvim prosečan u svetskim okvirima, Šakota se, meni se čini, nije najbolje snašao, drugi su bolji, napreduju, ulažu, lože se na reprezentaciju i Svetsko prvenstvo, igraju dobar basket.

Mi smo potonuli, i tu velike mudrosti nema. Dobro je što smo učestvovali, svaka priča o tome šta bismo uradili da smo bili tamo bila bi puka iluzija. Partizan više ne proizvodi velike asove svetske košarke, Zvezda i dalje postaje veliki klub, Hemofarmi, Vojvodine i ostali nisu te težine. Uostalom, klinci na ulici ne igraju basket kao nekada, pad nije nikakva novost.

Napisao sam pre dve godine nešto slično, grdili me, tvrdili da je to čist defetizam, da se vraćamo sledeće godine, da smo i dalje velesila, da jedan poraz nije smak sveta...

Nije, ni ovaj nije, smak sveta je što i dalje verujemo da su košarkaši, odbojkaši i vaterpolisti dužni da budu bolji od učitelja, lekara, radnika na građevini i vozača gradskog saobraćaja. Nisu, oni su takvi kakvi su, a mi koji se opasno nerviramo zbog poraza smo sporni.

I Predsedništvo KSSCG, KSS, stručni saveti, razna tela, brojni košarkaški radnici, Šakota, igrači... Svi su krivi, koliko god da smo često nerealni i očekujemo više nego što nam pripada, toliko su i oni, od prvih, najviše krivih do poslednjih, manje krivih, krivi. I, što se mene tiče, tačka.