Dakle, zli Baskijac je došao da bi uništio sve što smo dugo i mukotrpno stvarali, da se poigra sa našim nemerljivim ugledom, da naš najblistaviji proizvod obezvredi, da nam se svima smeje u lice, da nekim čudnim kriterijumima sklapa tim koji ne pobeđuje, da nas zaustavi u strahovitom naletu ka svetskom vrhu...

A Zemlja je ploča koju nose kornjače, ljude zaposednu duhovi pa postanu bolesni, kiša pada kada je dodolama dozovemo i kada je mesec pun vukodlaci napadaju...

Ne znam odakle da krenem, ali ne odustajte.

Evo sve tri mogućnosti. Jedan logičan početak je 2002. godina i pitanje urednice vesti da li bi mogla da se napravi neka priča o privatizaciji Zvezde i Partizana...

Drugi, ništa manje smislen, 2004. godina, priča o mogućnosti da izvesni Rusi uz blagoslov Džajića ulože spektakularne pare u FK CZ i načine evropskog giganta...

Treći bi mogao da bude tekst sa b92.net/sport, objavljen pre nekoliko dana. Ovaj tekst.

Kakav crni Toše Proeski, on je najmanje bitan detalj u ovoj priči.

Makedonski muzičar, navodno popularan međ' mladim svetom, nastupiće u Beogradskoj areni u sredu, 14. februara. Na Valentinovo, ili kako ovdašnja većina smatra, Svetog Trifuna.

Nisam siguran da je to jedini razlog da Partizan utakmice u 'Top 16' Evrolige igra u Pioniru. Jeste razlog, tehnički se priča tu završava, ali sam siguran, uostalom čulo se od ljudi iz kluba, da je ključni razlog za ostanak u dvorani u kojoj 'crno-beli' već petnaestak godina igraju atmosfera.

Nisam siguran da postoji bitnija 'nebitna' stvar u mom životu. Kada se saberu svi koncerti, putovanja, knjige, stripovi, bioskopi, pozorišta, svo jedrenje internetom, učenje ili zadovoljavanje puke radoznalosti... više vremena, čini mi se, potrošio sam na fudbal nego na Ostalo.

Ako me je nešto u životu beskrajno i nerešivo nerviralo, to su bili ljudi koji rado objašnjavaju da je To što volim 'dvadeset ludaka koji trče za loptom'.

Ne pamtim da je na nekim izborima neki kandidat bio toliko Naš kao Mišel Platini, novi predsednik UEFA.

Daleko od toga da mi je Lenart Johanson srcu drag, još dalje od toga da mislim da su rane sedamdesete pravi trenutak za posao kakav je predsednikovanje u jednoj od najjačih evropskih kompanija...

Nije to sporno.

Nije ni Platini, pretpostavljam da postoji objašnjenje za Legiju časti koju dodeljuje Ivanu Ćurkoviću baš u vreme drame u Partizanu kao i da je golove koje je postizao u utakmicama sa selekcijom nekadašnje Jugoslavije davao zbog prirode posla a ne iz zle namere.

Ne tako davno, u proleće 2004. godine, na stranici www.b92.net/sport mogla je da se pročita ovakva vest...

"Nedelja, 9. maj, ostaće upamćena kao jedan od najznačajnijih dana u istoriji srpsko-crnogorskog tenisa. Pored pobeda Ane Ivanović u Fukuoki (drugi osvojen turnir u osam dana i serija 24-0 od početka sezone) i Janka Tipsarevića u Ostravi, dvoje mladih tenisera ostvarili su pobede na turnirima u Solnoku i Varšavi.

Slavila je i Danica Krstajić. Petrovčanka, rođena 1987. godine pobednica je turnira u Varšavi (šljaka, 10.000 USD). Ona je u finalu, posle vođstva protivnice, Čehinje Veverkove, od 6:0, 4:1 uspela da napravi preokret i osvoji prvu titulu u karijeri pobedom od 2:1 (0:6, 7:5, 6:2)."

Pretpostavljam da je krajnje umesno poželeti svako dobro na dane promene kalendara.

U to ime, svako dobro.

Onima koji sport vole, da ga bude što više, da bude što bolji, čistiji i pravedniji.

Onima koji ga ne vole i ne razumeju, da nađu nekoga ko voli, da ga zavole (tog nekog) pa da pokušaju i sa sportom. Nije loše, verujte na reč.

Zdravlje svima.

Sreću onima koji nesreću ne poklanjaju drugima.

Nekada je, sredinom osamdesetih, tadašnja SFRJ bila 33. industrijska sila sveta, tvrdili ekonomisti.

U skladu sa tim podatkom trenutni plasman fudbalske reprezentacije Srbije, 33. mesto na rang listi koju objavljuje FIFA, mogao bi da se smatra dobrim.

Naravno, kao i uvek u sličnim prilikama, sledi 'analiza', dokazivanje nepravilnosti i nepravednosti liste, iščuđavanje nad plasmanom ostalih. Ili ne?

Na prethodnom Svetskom prvenstvu selekcija Srbije i Crne Gore bila je, prema rezultatima, 32. U međuvremenu pobeđeni su Česi, Belgijanci, selekcije Azerbejdžana i Jermenije, a u duelu sa Poljskom osvojen je bod.

Pristojan rezultat.

Neke relativno davne godine, recimo da je devedeseta, bio sam u Kotoru i u priči o tome "šta nas čeka" došli smo do netolerancije, mržnje, kretenskih argumenata u korist ratova, malobrojnosti, neefikasnosti i sterilnosti Onih Koji Su Bili Protiv.

Neko je, našalivši se, rekao da je "najbolje da nam svijet da dosta oružja, zatvori granice i pusti nas da se poubijamo kao ljudi".

Videh po raznim medijima da su Roger Federer i Justine Henin-Hardenne proglašeni za najbolje u 2006. godini.
Nemam šta da dodam, ovaj prvi je, rekao bih, najdominantniji igrač koji je na moje oči tenis igrao, a ova druga je, ako ne grešim, igrala sva četiri velika finala ove godine i osvojila Masters.
Nije to tema...

Iako se ovim poslom bavim, da ne budem neskroman, marljivo i pokušavam da znam što više i dalje ne znam kako se zovu švajcarski teniser i teniserka iz Belgije. On je Rože ili Rodžer Federer, dok varijacija na temu Žastin Žistin Enan Arden Ardin ima dosta. Transkripcija je jedan od najcrnjih segmenata ovdašnjeg novinarstva (ako izuzmemo razne pinkove, radio fokuse, pressove...). Ponekad je ime koje se dobija transkripcijom ili 'transkripcijom' toliko besmisleno da je nemoguće pogoditi o kome (čemu) se radi.

... a u snovima je bio tako blizu..." glasio je deo pesme koju je moj komšija Marko napisao impresioniran opusom grupe The Smiths.

I bio je daleko. Tada, sredinom osamdesetih mogli smo samo da sanjamo put u Mančester.

Kao što su mi daleki i strani (itekako strani) zagovornici granice Karlobag - Ogulin - Karlovac - Virovitica, tako mi i jugonostalgija postaje sve misterioznija pojava.

Ne zbog toga što je 'grobnica srpskog i raznih drugih' naroda bila vrhunac besmisla, etalon zla i simbol nakaradnog nego zbog činjenice da vreme prolazi i da normalan svet, za razliku od istorijom opsednutih, napreduje. Traži rešenja, put ka boljem.

Nego, da mi neko ponudi da u petak gledam Radnički Niš - Hajduk, u subotu Olimpiju i FMP Železnik, da odbojkaši Vojvodine dočekuju Mladost, a na Banjicu Partizanu dolazi Jadran iz Splita... ne bih razmišljao.

Možda bi bilo umesnije citirati Kanta ili se baviti Platonom kada je naslov već ovakav, ali ne dobacujem do tih visina. Inspiracija je Miodrag Ješić, odnosno uporno mantranje ljudi iz FK Partizan o tome zbog čega nema navijača na njihovim utakmicama.

Danas se igra jedna od njih, sasvim neobična, 'evropska', stiže Okser, pristojna ekipa, predstavnik ozbiljne fudbalske države... Interesovanje je na pola puta od skromnog do očajnog. Sasvim očekivano.

'Košarkaška reprezentacija ovdašnja nastavila je kontinuitet rezultata na velikim takmičenjima' glasila je, ako se dobro sećam, najpopularnija fraza kojom bi se opisivao rasplet nekog velikog takmičenja.

Formalno se ništa nije promenilo. U Švedskoj 2003. 'Plavi' su bili šesti, u Atini 2004. jedanaesti, na EP u zemlji košarke nisu uspeli da se plasiraju u četvrtfinale, a 'šesnaest najboljih' domet je i u Japanu. Crni kontinuitet.

Najlakše bi bilo zaključiti, itekako to dobro ide posetiocima www.b92.net/sport, da bi bilo bolje da nismo ni učestvovali, da nam nisu poslali 'posebnu pozivnicu', da se nismo brukali. Ne bi bilo bolje.

Sećam se kako sam godinama sanjao o tome da živim u zemlji koju svetski mediji retko pominju. I kako su me nervirali oni koji su se na poseban, pomalo perverzan način, radovali kada su prve vesti na Bi Bi Siju ili Si En Enu iz Beograda. Bio sam potpuno siguran da je žiteljima nekog manjeg grada u nekoj zemlji koju 'pomalo naučimo' na časovima geografije život jednostavan i potpuno lak.