Beograd danju 3, ili metastaza advertajzinga

Na hotelu Slavija, celom visinom, okačene 2 kutije nekog, lepo se vidi, baš skroz odvratnog čipsa, na onoj novoj Slaviji, neke žvake. Okolne fasade namalane Vajfertom, nekom bankom, šta li, u daljini se nazire zidina sa Ivkovom slavom, na Trgu neke slušalice zakačene preko kućice na autobuskoj, baloni nakačeni na reklamni stub, ceo jedan segment Staklenca prekriven Tuborgom, pola pročelja Narodnog pozorišta prekriveno nekakvim čaršavom sa imenom neke banke koje je šatro prijatelj Narodnog - jest, kao, nije im dala pare zbog reklame, društvenmog uticaja, ciljne grupe i koječega, nego što su ortaci!

Kapiram ja, naravno, potrebu da te zgrade uzmu neku paru. Ali nešto mi se čini da nema kraja.

Kao jedne od najupečatljivijih antiutopijskih slika sećam se scene negde pri kraju Brazila kada onaj kamion ide kroz tunel od reklamnih panoa. A to je naša stvarnost.

Pitam se kako se osećaju arhitekte, koje su se, svakako, trudile da te njihove zgrade imaju što lepši izgled. Pitam se kako je to rešeno po Evropi - nešto se ne sećam baš tolike komercijalizacije, ili me sećanje vara, ako nisam obraćao pažnju. Onomad, osamdesetih, nekim povodom su na desetak zidova po centru oslikali murale, sećam se onog Vlade Veličkovića kod Filozofskog, onih nekih riba iznad parkića na Terazijama i balona, obačića, šta li, tamo kod bioskopa Zvezda. A sada - samo potpuno, potpuno odvratne reklame.

Da li to još nekome smeta? Da li je grad i kako regulisao besomučno reklamiranje po sopstvenom izgledu? Može li se tome stati na put, kako je moguće da gradska vlada, koja pokazuje izuzetan sluh za kulturu, za lep izgled, koja je dosta uradila na svemu tome, ne vidi koliko su ti panoi, koji metastaziraju po fasadama, progutali sve drugo što je izgled Beograda.