Akakakademija, reče nekad neko

Jedina veća sramota koju bih mogao da zamislim za svoju decu, od one da budu poslanici, jeste da budu akademici. Svečano izjavljujem, na zgražanje svih podobnih i nepodobnih, jer ovi potonji će u samom stavljanju u kontekst mogućeg zgražanja da se zgroze, radije bih prihvatio da mi ćerka bude lesbo, a sin gay, nego poslanik i akademkinja (apropos, ima li i jedne ženske osobe u statusu članice SANU?). Ako baš zabrazde u akademiju ili skupštinu, voleću ih, podržavati, ali ih se intimno stideti, nek se zna na vreme. Šta ću, priznajem, kriv sam, jer roditelj se deteom ponositi ima

Što bi rek'o Vaske na nekom postu (apropos,  ne mogu da ga nađem, mora da je tehnička greška), "žalim što kasno palim", al' iznerviralo me nekakvo saopštenje akademije srbske. Kažu oni, onako pijemontkarikatursko, da ima taj Marti da nema da tako govori. I uskladiše se u onom jednom jedinom tonu, tonu kojega oni neki zapevaju kad se čelima na nekim dinarskim planinama udare, sa medijima i državom našom blaženom. I taman večeras, uz paški i livanjski sir i hvarsko vino, pokušah da to sa distance posmatram, kad čuh da ni manje ni više nego Dobrica Ćosić, Vasilije Krestić i slični lumeni tražijahu da nobelova nagrada ima se Ginteru Grasu "Znali Smo Da Je Takav Čim Je Za Bombardovanje Bio" oduzeti zanavek, unazad i unapred.Uveren da je takvo ludilo nemoguće, mnim da oni to nigde ni tražili nisu, ali sama pomisao da bi mogli, ispunila me je strepnjom dubljom od nade. Ili kakogod.

Fuj.