I apatični glasaju....!

I apatični glasaju....!

Još ne sviće rujna zora...!

Sećam se davnih 90-tih godina prošloga veka, kada sam sa pokojnim prijateljem Ivanom Djuricem putovao po Srbiji..sve je izgledalo beznadežno...Milošević nikad jači, nikada omiljeniji...Svratismo tako do mojih roditelja, do Brankovine, podno Blizonjskog Visa, da popijemo kafu i osvežimo se. Posle kraćeg zadržavanja moja majka nas ispraćajući, reče: „E baš ćete Vi da ga srušite..pa vidite valjda da ga narod voli!“...Nastavismo naše putovanje od Bajine Bašte, preko Valjeva..do Mionice...Svuda isto! Oni koji su došli da čuju naš glas, uglavnom su bili apatični, sa pitanjem-konstatacijom: šta vredi moj glas, neću ni da izadjem na izbore!

Ovu i bezbroj sličnih priča, svako od nas bi mogao da ispriča:

ŠTA VREDI MOJ GLAS!

U toj jednoj rečenici krije se bezbroj konstatacija, razocarenja, neverica...

Danas mi se čini da je situacija još teža, nego tih 90-tih. Naprosto zbog činjenice da su se svi umorili od politike, izbora, ratova, lošeg života, beznadja...Nasuprot tom poprilično prisutnom stavu, stoji samo jedno pitanje, a ko će, ako nećemo mi, gradjani Srbije, sa biračkim pravom. Zar zaista neko misli da to može i treba da uradi neko drugi, umesto nas?

Oni koji se najčešće hvale da nemaju za koga da glasaju, da su apolitični...ne razumeju, ili to neće, da politika i političari upravo njihove glasove uzimaju u obzir. Nema apolitičnih, nema bačenih glasova...svi se oni negde sabiraju, oduzimaju, utiču u konačnom rezultatu. Logično bi onda bilo pretpostaviti da je u svakom slučaju bolje izaći na izbore i odabrati ličnost, partiju, koaliciju koja najviše liči na njihov ideal vlasti. Zar nije bolje tako, nego prepustiti se volji jednog dela pučanstva koje je navikavano godinama, da glasa za i uz vlast. Zar nije bolje da sami iskoristite Vas glasački listić, nego da ga iskoriste gori od Vas, koji računaju na činjenicu da su Vam ogadili ne samo izbore i politiku, nego i život u Srbiji.

Bio sam poslanik u Skupštini Srbije u periodu 2000-2003.godine i ne stidim se ničega . Siguran sam i znam da je bilo, bar u početku, dosta njih koji su želeli da promene sliku o Srbiji, Skupštini, politici...Neki su ostali takvi do kraja. Ipak i tada su najmanje pukotine korišćene da se odmah stvori medijska slika da je „sjašio Kurta....!“ Nije mi želja da dokazujem bilo čije, pa ni svoje, dobre namere i poštenje, jer je to u Srbiji a priori sumnjivo, već da skrenem pažnju samo na stvaranje atmosfere (ne slučajno i ne od bilo koga) koja se od pobedničke, vrlo brzo pretvorila u sumnju, a odmah kasnije i stav da su svi isti. Doduše, iskren da budem i DOS je davao povoda, ali ipak daleko manje i kasnije, nego što je na to javnost, s pravom ukazivala. Bolne i teške reforme, nakon 15-tak godina izolacije nisu mogle da donesu onaj boljitak, lični, koji je, naivno, očekivao prosečan gradjanin Srbije. Kao da niko ne zna, bar to, da je mamurluk i trežnjenje uvek gore od pijanstva.....Mogao bih da elaboriram, do detalja, kako se i šta dogadjalo, ali čemu?

Ponavljam, nije mi želja da aboliram bilo koga od krivice, pa čak ni da o tome raspravljam, već samo da podstaknem sve gradjane da razmisle o korišćenju svog biračkg prava. Uvažavam sve argumente i razloge za razne vrste razočarenja, osim neargumentovane tvrdnje da su u Srbiji promene nemoguće. Onaj ko je učestvovao petog oktobra 2000.god. u Beogradu na mitingu DOS-a i osetio pozitivne vibracije, mora da bude svestan činjenice da bi to danas, sa mnogo manje energije, bilo moguće. I na kraju krajeva da ovaj tekst završim onim već otrcanim vicem o Piroćancu koji se stalno molio Bogu da dobije premiju na Lotou, sve dok mu se Bog nije javio i rekao mu – „pa uplati jednom taj tiket“.

Znam da smo svi mi „mnogo puta već uplatili tiket“, ali dok igramo ima nade da pobedi nova, moderna, gradjanski orijentisana Srbija.

Ja u to verujem, kao što sam verovao, 90-te, da će Milošević pasti!

B.Kovačević COLE, Kg,