Odbrojavanje ka singularitetu

“Countdown to Singularity” se u ovom razmišljanju odnosi na dramatično skraćivanje vremena izmedju dve autenticne paradigme (Paradigm Shifts). Neka meni “paradigma” bude evolutivno-konceptualno-tehnološki ekvilibrijum - svet je u ekvilibrijumu i onda se nešto vrlo značajno desi pa imamo novi ekvilibrijum.

Sledeći graf je ilustrativan:

Između dve paradigme imamo vreme koje se neverovatno brzo skraćuje, redovima veličina, pa tako ide u de-facto singularitet bar kada je evolucija, kao sto je mi intuitivno doživljavamo, u pitanju (uredniji graf moze da se nadje na  Robot Future News )

Osnovni razlog za tekuće ubrzavanje je tehnoloski razvoj, gde razne tehnologije služe kao poluga jedne drugima. Tj sluze jedna drugoj ili kao katalizator ili kao partner u nekoj simbiozi. Sledeci graf je ilustrativan kao konkretniji, izolovan primer:

Iako treba oprezno sa statistikom i ekstrapolacijom gde ćemo iza 2040-te za 1000 dolara moći da kupimo procesorsku snagu ekvivalentnu “sirovoj” snazi procesiranja svih ljudskih mozgova na zemlji graf je i dalje provokativan. Znamo da moramo sa “poštovanjem” da se odnosimo prema sirovoj snazi (videli smo kako je IBM-ov Deep Blue pobedio Kasparova u šahu onomad, pa je dosao mnogo brzi Blue Gene sa ekvivalentnom moći procesiranja od jedne dvadesetine ljudskog mozga, itd) isto tako osećamo da snaga nije u sirovoj snazi nego u “umreženosti”, sto je mozda jeftin pojam za više koncepte i višu svest no radi nam posao.

Umreženost i vreme vode ka kompleksnosti. Svaki Paradigm Shift namece dodatnu potrebu za eksplicitnom, multidisciplinarnom analizom kompleksnosti. Još preciznije, za multidisiplinarnom analizom kompleksnih adaptivnih sistema.

Jedan od mojih popularnijih primera gde je kompleksnost stavljena u focus je Santa Fe Institut ( http://www.santafe.edu/ ) koji za sebe kaze da je posvećen sledećem:“Transcending the usual boundaries of science to explore the frontiers of knowledge”.

Jedan od osnivača instituta je Murray Gell-Mann, dobitnik Nobelove nagrade za rad u teorijskoj fizici na otkriću “quark-a” za koga je jedan drugi nobelovac rekao da “…se ničim posebnim u fizici nije bavio no bio je toliko pametan pa je stavio sve informacije zajedno i video big-picture …”. On je “umrežio” postojeće informacije. On je potvrdio intuitivnu i siroko poznatu tezu da je cesto vrednost sistema veca od sume vrednosti polaznih sistemskih komponenti. Iako kazu za Gell-Mann-a da teško da ce za pisanje da dobije Pulicerovu nagradu, sve sto se dešava oko njega, kao i njegov intelekt, su više nego dovoljna preporuka da se pročita njegova knjiga “The Quark and the Jaguar: Adventures in the Simple and the Complex” ( http://www.santafe.edu/~mgm/mgmquark.html ). Ili bar njena prva polovina, koja prica o kompleksnosti. U drugoj polovini ce mnogi posetioci B92 bloga naci provokativan materijal za dalje razmišljanje na mnoge teme koje se su vec otvorene i privukle paznju na nekoliko blogova. No, u drugoj polovini knjige je Gell-Mann na svom terenu pa radnja ume da zbuni citaoca brzinom razvoja.

Nema potrebe da sam pokusavam da vise zapišem o kompleksnosti ili multidisciplinarnom, posto web vrvi od kvalitetnog materijala, pa bi najviše sto bih ja uspeo bio pokušaj prepričavanja, ali je interesantno pozajmiti metafore da kao što je Mikelanđelo tvrdio da su figure zarobljene u kamenu i da ih on samo otkriva ( http://www.ablemuse.com/premiere/bhouston_unfinished.htm ) ili kao sto neki vole da kazu da je jedino objasnjenje za Bahov opus to da je on samo “zapisao” muziku nama je Countdown to Singularity priblizio hiljadama godina nevidljiv kamen kompleksnosti i visih koncepata kao nikada do sada, koji jedva da smo zagrebali tako da sada svi zajedno uzmemo čekić i dleto i klešemo.