Svako druženje je pomalo od svega, još jedan organizacioni fenomen, iako raznim ljudima ima različito značenje.

Za one koji veruju da “Man is the measure of all things” druženje je nešto više. Za one koji ne umeju da se otrgnu od sirena relativizma, ali ni od nostalgije za istinom i transedentalnim, druženje je možda više san nego java.

Online druženje je i deo meta-sveta. Meta-svet je otisak sveta. Meta-svet je gde, između ostalog, živi i naš ego, u svoj svojoj prividnoj i alternativnoj kompleksnosti. 

Meta-svet je neminovno kontradikcija kad je naš ego u pitanju – s jedne strane je forma relativističke podloge po definiciji, online kao meta-svet, pošto su iz zdravorazumske, svetske perspective stvari manje jasne, i tako nas približava korak bliže bolno usamljenom životu sa našim egom. A s druge strane, u večnoj borbi sa tim istim egom, online druženje nam je novi prijatelj.

Ako od umetnosti baš svi nešto konzumiramo, i svo vreme, prvo što meni pada na pamet je muzika. A ako negde forma tako surovo ne dozvoljava suštini da se kristališe, to mnogima od nas, opet, može da bude muzika. Kao da je Platonov duh nastavio da živi kroz muziku.

A mi i dalje prizivamo suštinu, i prizivamo kontradikciju.

Teško je zamisliti dan kad ćemo imati sve odgovore na pitanja odnosa forme i suštine. Taj odnos, koliko je komplesan i dinamičan u prostoru, je u konstantnom toku i u vremenu. Teško bi bilo otići u prošlost, do Da Vinčija, može i dalje, npr, i objasniti da će doći dan kad razumevanje suštine više nije bitno, i to ne u bilo kojoj oblasti nego, opet npr, u inženjeringu. Ja sam se dotakao teme u blogu „U potrazi za mehanizmom“ uz primer Nasa letilica u kojima softver uz pomoć koevolutivnih algoritama dizajnira nova elektronska kola ako i kad se primarna kola pokvare. Ovo nije primer bilo kakvog popravljanja grešaka pošto odštampani šematski dijagram novog kola ne govori mnogo – često ga ni strućnaci ne razumeju.

Sa svešću uvek neka slatka zagonetka, svi je imamo, a ne znamo šta je, pa onda ne možemo dati potpun odgovor ni na pitanje šta nije. Svest je kao Beli Ljiljan koji smo mi navalili da pozlatimo.

"To gild refined gold, to paint the lily, to throw a perfume on the violet, to smooth the ice, or add another hue unto the rainbow, or with taper-light to seek the beauteous eye of heaven to garnish, is wasteful and ridiculous excess." - William Shakespeare.

Sa svešću dobijamo i ono što mi intuitivno diživljavamo kao inteligenciju. Od definicije do definicije se, bar IT ljudima, inteligencija uvlači pod kožu kroz slatku, pa onda sladunjavu radoznalost da doživimo uvek sledeći lokalizovani vrhunac našeg tehnološkog razvoja, neka ovog puta bude u obliku „strong AI“, inteligentnog, veštačkog entitea za koji, ako nam to nije rečeno, ne znamo da li je veštački ili prirodni.

Mi smo svi autonomni agenti, igrači, koji onda zajedničkim snagama cede novu vrednost iz okoline, gde tu okolinu neki od nas vide kao labilnu, neki kao stabilnu, a neki nisu sigurni.

U tom zajedničkom radu mi zavisimo jedni od drugih i u tim aranžmanima kružne zavisnosti (circular dependencies) su  norma. Aranžmani su kompleksni. Kako svi mi volimo paralele tako i ja u tim kružnim zavisnostima vidim izvore svega i svačega, od jednog alternativnog aspekta razloga Wittgensteinovog raskida sa logičkim atomizmom (logical atomism), do izvora moćnih podloga povrh kojih onda mogu da se postavljaju relativno dobro definisane strategijske matrice. 

Jednostavno, kad mišljenje, argumenat, činjenica, čak i naredba jednom uđu u tako neku kompleksnu mrežu oni često više nemaju jasno definisan kraj ili predvidljivu strukturu, strukturalnu dinamiku ili posledice.

“The notion that I am me, feels like a pebble in my shoe” – Nobodyhere, još jednom.

Naša fiziološka i mentalna čula, telo uopšte, imaju ograničenu rezoluciju. Kako prostornu tako i vremensku. I duhovnu. Tako, ono što mi „vidimo“ i „osetimo“ je vrlo mali deo onog što postoji. I zato nam trebaju pomagala. Mnoga od tih pomagala su fascinantna. I mnoga od tih pomagala su deo nas.

Na tako nekoj “mi smo specijalisti” igranci su se našli i filozofi, u svoj specifičnoj snazi i prokletstvu koje ulaznica na takvu igranku donosi, na vrhu neke planine formalizma na koju su se prvi popeli, da bi im sad bilo najteže da sa nje siđu. 

To “coarse graining” (grubo grananje) je u početku jasno i razumljivo svima. U proseku ljudi ne razmišljaju previše o činjenici da je istočna kultura različita od zapadne culture. Ili srpska od nemačke.

Kako ta kulturološka reka preseče državne granice bilo bi za očekivanje da će ta reka da se ubrzo smiri i da će grananje postati fino, u proseku. Reka onda ima i granice u vremenu koje treba preseći, pa generacijske.

Ima i druge granice i ja, u stvari, ne pokušam da dam nikakve odgovore.

A Franz Kafka postavlja pitanja mnogo bolje:

Dobre su šanse da bi prvo pravilo, invarijantno kad je proizvod našeg znanja i našeg interesovanja u pitanju, u nekom uputstvu za čitanje knjiga za početnike, bilo ono gde bi moglo da se kaže da ako nam je do podvačenja važnih delova u knjizi onda su one najbolje knjige često takve da ili podvučemo sve ili ne podvučemo ništa.

Ako je rečnik “kulturološki sudija za značenje“, pa reč, tako, nema duboko, transcedentno ili aistorijsko (kako god da „ahistorical“ ide na srpskom) značenje i, još, umetnost dekoriše to neko značenje, meditacija ga ignoriše, konflikt ga briše, posao ga, tako često, eksploatiše, kako onda reč aktivira kontekst, ili, da obrnemo dialektički novčić, kontekst aktivira reč?

Jedna od univerzalnosti u realnosti je da u proseku, nikako ne uvek, stvari teku iz pozicija sa većom potencijalnom energijom ka pozicijama sa manjom potencijalnom energijom. Ova druga pozicija je fokus. Iako ponekad manje jasan, i pokretan, sa ovakvom geometrijom ili onakvom, fokus ima hipnotičku moć da nam drži pažnju i onda kad je logika prestala da radi, kad nam „The Theory Toollbox“ više nije poreban i mi, ako nam ga neko podnese pod nos, ćemo radije da skrenemo s teme ili da se povučemo. Često je naša emotivna krhkost razlog, a često je taj razlog tajanstven.

Ja sam do nedavno bio mišljenje kako smo 4 – 5 godina od trenutka kad će veštački karakteri u video igrama, crtanim filmovima, robnim kućama i slično biti toliko realni da nećemo lako primetiti razliku između takvih karaktera i onih pravih, gde su snimljeni živi ljudi.

Ovaj blog je inspirisan današnjom BBC pričom da nas, možda, samo 1 – 2 godine dele od tako nekog trenutka. Možda je to nerealno, ali nas vraća na pojam “uncanny valley” (“zastrašujuće nadrealna” dolina, u nedostatku bolje ideje za prevod) i ono što sledi iza tako neke doline.

Ukratko, “uncanny valley” se odnosi na našu interesantnu reakciju gde ako je karakter veštački, ali dizajniran da bude sličan realnom, a još uvek daleko od neke impresivne realnosti, nasa reakcija nosi veliku dozu empatije. Kada se vernost karaktera “opasno” približi realnom naša reakcija se naglo i dramatično menja, mi upadamo u “uncanny valley”, kao što dijagram ispod ilustruje.

"In some place in La Mancha, whose name I do not want to recall, it was not so long ago there dwelt a gentleman of the type wont to keep an unused lance, an old shield, a skinny old horse, and a greyhound for racing." - Cervantes .

“Tilting at windmills” i naoružani tkanjem jednostavne moralnosti, fragmentiranog znanja i nerafinirane strasti naš je život, tako često, pucanje u maglu neke mistične mešavine realnosti i imaginacije. 

“Gde se jedna vrata zatvore, druga se otvore” i mi, prolazeći kroz njih, nailazimo na ljude fascinantnih sličnosti i još fascinantnijih razlika. Sa raznim pogledima i raznim perspektivama. Neki od njih nas vraćaju u prošlost, neki nas vraćaju u budućnost, poneki ritam prepoznamo, poneki ne. Ma kako nas neke backdrop harmonije prožimale svom onom mekom tajanstvenošću i slatkom lakoćom u kojoj smo rođeni mi, ne sećajući se više kada smo to počeli da radimo, hrabro koračamo u nekoj dremljivoj potrazi za mirisom našeg vetra i toplinom naših ideala.

Ovo su, uglavnom, univerzalne barijere koje je realnost stavila pred nas. Barijere koje su nevidljive za logiku. Izomorfizam u najcistijoj formi; od kosmologije, kvantne mehanike, preko fizike materijala, hemije, pa do ljudi i njihove nesvesti, svesti i organizacije. Ja ću navesti tri, a zajedno možemo da ih navedemo još mnogo.

Mark Twainova „The Deceitful Turkey“ – je polimorfna barijera koja se, i pored besprekorne logike, pojavljuje kao perpetual rešenje na dohvatu ruke. Baš kad smo krenuli da poslednjim korakom stanemo na cilj, taj cilj se malo pomeri. Ali samo malo.

Irelevantnost – je elasticna barijera gde vredan i pametan rad, krvavo stečen i human konsenzus, udaren u realnost se jednostavno odbije i ponekad se vrati kao bumerang, a ponekad se odbije u bilo koju drugu stranu.

Kolektivna Nestabilnost – je previše plastična barijera, gde se ozbiljan problem rešava, ali samo tako što rešenje istog trenutka rađa potpuno novi, ozbiljan problem. 

Dark Corollaries su crne rupe za vremena i crne rupe za strasti.

Iako je ovaj blog trebao da bude samo o disruptive tehnologijama, ili tehnologijama koje unose “zbrku” u neku harmoničnu kompoziciju, tehnologijama koje “mute vodu“, meni je, odjednom, interesantna i ta univerzalnost koju „disruptive“ ispoljava u širokom spektru sistema, od jednostavnih mehaničkih, ili termodinamičkih, do kompleksnih organskih, socijalnih itd. Ja ovde pišem o svetloj strani disruptive potencijala, iako tamnu stranu ne zaboravljam.

Disruptive oslobađa neku potencijalnu energiju u sistemu. Razne stvari oslobađaju razne energije u raznim sistemima. Ali, disruptive ima tu karakteristiku da oslobađa previše energije, prebrzo, često neočekivano, a često „protiv logike“, eksplozivno i sa trajnim „posledicama“. Disruptive unosi „inflection“ point na inače stabilnu, do tog trenutka dobro definisanu krivu. Krivu, da se vratim na početak, kao abstrakciju toka neke harmonične kompozicije.

Evropska Komisija je početkom ove godine počela sa trošenjem novca u sledećoj 7-mogodišnoj fazi (i sedmoj po redu, FP7) pan-evropskog istraživanja I razvoja koji imaju za cilj (ja sam uzeo paragraph iz ICT-ja (Information and Communication Technologies) no poruka je slična i u ostalim tematskim grupama):

“Improving the competitiveness of European industry and enabling Europe to master and shape future developments in ICT so that the demands of its society and economy are met. ICT is at the very core of the knowledge-based society. Activities will strengthen Europe's scientific and technology base and ensure its global leadership in ICT, help drive and stimulate product, service and process innovation and creativity through ICT use and ensure that ICT progress is rapidly transformed into benefits for Europe's citizens, businesses, industry and governments. These activities will also help reduce the digital divide and social exclusion.”

Radi se o oko 53 milijarde evroa, podeljenih po specifičnim programima pa onda temama.

"Izgleda da prostor i vreme nisu, jednostavno, pozornica na kojoj život igra neku svoju igru, nego su organizacioni fenomen nečeg dubljeg iza" - Robert B. Laughlin, The Nobel Prize in Physics 1998.

Ovo je blog napisan pod agresivnim pritiskom "mafije" fizičara na blogu, a o bilo čemu interesantnom u fizici.

Ja ću samo napraviti popularan uvod u priču o prostoru. Još je Anaxagoras pre 2,500 godina pričao o etru (ether) koji nas okružuje. I ako Ajnštajn nešto nije voleo to je bila ideja tog etra. I kako onda često biva kad u ogledalu vidimo ono što želimo, a ne ono što nam je prikazano, realnost je na Ajnštajnov hir odgovorila hirom - on nam je doneo opštu teoriju relativiteta koja, između ostalog, kaže da je gravitacija u stvari manifestacija zakrivljenog prostora i vrmena na tom mestu prisutnom masom. A kako možemo nesto da zakrivimo ako nije materijalno.

Srećna Nova Godina, svima. Dok ne nađete neki vaš tonalitet neka vam počne u ritmu Polke Schnell, kao što je nama u Londonu počela sa Jools Holland-om, maestralnim Zubin Mehta-om, jos maestralnijim Christian Tichy-jem i lepim, sunčanim danom.

Sreća nije ekonomija, sreća nije utility, nije davanje, nije uzimanje. Ali nije ni daleko od svega ovoga. Sreća je pomalo od svega.

Najbolje je da se osećamo slobodni kao Diana Vishneva na ovoj maloj slicici, bacimo višak rivalstva niz vodu, have fun, pa o sreći ne treba previše ni razmišljati.