Stambeno pitanje

Imao otac 4 sina i 40 kćeri. I majka ih je imala, al' to se kod nas tradicionalno ne navodi. Svako od ove dece imalo još desetoro dece. I svi su oni imali nerešeno stambeno pitanje. Šta da radi such otac u such situaciji?

Jednom sinu, Vojkanu, otac dao na korišćenje raznu imovinu, zemlju i nekretnine i posao odbrane cele familije. Vojkan raspolagao sa svom tom imovinom, a onda otac odluči da treba da smanji i modernizuje Vojkana, pa odluči da proda svu tu imovinu (recimo da je bila vredna milijardu evra) i da pola (recimo 500 miliona evra) potroši da zbrine Vojkanovu porodicu i reši im svima stambeno pitanje. Vojkanu i njegovoj deci je stvarno trebalo pomoći oko njihovog stambenog pitanja. Svi su bili podstanari.

A onda otac odluči da drugi i treći sin, Draža iz cele republike i Draža iz Beograda, isto tako potrebuju rešenje stambenog pitanja za sebe i svoju familiju. Oni su se inače bavili pitanjima upravljanja celog imanja, republičkog a i onog u Beogradu, obrazovanja, zdravstva i tako toga u familiji. Otac odluči da mu napravi stanove jeftinije od tržišnih i obezbedi povoljnije kredite da se sin Draža i onaj iz Beograda i njihova familija skući. Za sve ovo otac odvoji recimo 150 miliona evra za republiku i još x miliona samo za Beograd. Draži i onom iz Beograda i njihovoj deci je stvarno trebalo pomoći oko njihovog stambenog pitanja. Svi su bili podstanari.

Imao otac i sina Željka koji je takođe od oca dobio na korištenje ogromnu imovinu i posao prevoza, putničkog i teretnog. Željko nije baš najbolje sa njom raspolagao te ta cela operacija uđe u probleme. Otac odluči da mora da racionalizuje Željka, pa ponudi njemu i njegovim da zakupe deo poslovnog prostora po uslovima 5x boljim od tržišnim, samo ako napuste posao prevoza. A tim ljudima je isto trebalo pomoći.

Onih 40 kćeri je radilo, udalo se, uglavnom za neka privatna lica i takođe imalo nerešeno stambeno pitanje. Ali otac reče da bi trebalo da se ponašaju tržišno, da se malo strpe, da stegnu kaiš i uštede, da nađu stambeni kredit i kupe stan po tržišnjim cenama. A i to je pravo, ako malo razmislite.

Inače u familiji je vladalo pravilo, da na svakih 100 dinara koje bilo ko zaradi, 73 dinara ide ocu, a on od toga plaća i Vojkana i Dražu i onog iz Beograda i Željka i njihove poslove. Kćeri obično rade u polju i fabrici, paze decu, peru, peglaju, kuvaju i tako to.

Ova priča nije povezana sa ovim što sledi.

Jedan predlog za sva naša stambena pitanja. Država proda "vojnu imovinu" jer i nije vojna već državna, nije je vojska stekla nego država dala, pa uzme i tih 150 miliona evra iz NIP-a, a i tih x miliona evra koje je grad potrošio na stambeno zbrinjavanje svojih zaposlenih i sve stavi u jednu korpu pa iz nje pravi jeftinije stanove za socijalno ugrožene koji ne mogu drugačije do stana. Ovim država uništi donji deo tržišta nekretnina u Srbiji, ali to tržiše i nije jako atraktivno, a mnogi ljudi dođu do krova nad glavom. Ima i boljih načina ali hajde da ne komplikujemo.

I svi građani kojima treba stan, a nemaju ga i ne mogu da ga kupe, se prijave na jednu listu, pa u bubanj i koga izvučemo dobije prvi. A onda svake godine dodajemo novac i dalje izvlačimo. I nemaš ljutiš.

I da se razumemo: vojsci trebaju stanovi, i državnoj upravi i obrazovanju i zdravstvu i sudstvu i policiji.  Da se država umeša da pomogne u stambenom zbrinjavanju socijalno ugroženih je dobra stvar. Ali stanovi trebaju i svim ostalim građanima. Valjda smo svi jednaki, ili smo možda svi jednaki samo su neki ...

Saša