Privatnik, mali i veliki preduzetnik

Postoje razni preduzetni ljudi i imaju razne preduzetne ideje. Zajedničko im je da imaju strast prema onome što rade. Zajedničko im je da sanjaju san i žele da ga ostvare. Zajedničko im je da svi hoće da upravljaju sopstvenom sudbinom i da im drugi ne određuju šta će da rade.

Svi imaju neko znanje i ideju i traže način da je ostvare. Svako društvo ih ima i predstvaljaju 5 do 10% populacije. Da li su svi preduzetnici isti i da li nam je dovoljna samo jedna imenica da ih sve označimo? Još važnije, ako se slažemo da su važni za društvo i da im stoga treba pomoći, kakva pomoć im treba?

U preduzetnike, za potrebe ovog teksta, ne spadaju ljudi koji samo sanjaju pare pa su preduzetni u pronalaženju istih. Za njih postoje neke druge imenice. Da ne bi bilo konfuzije: i preduzetnici žele da zarade novac. Ali novac je samo posledica njihove prve ljubavi ukoliko su uspešni. U slučaju neuspeha, ljubav ostaje platonska.

Preduzetnici se razlikuju po veličini sna koji sanjaju i po mogućim posledicama njihovih snova na ostatak društva. Mislim da je ovo najvažnija kategorizacija. Uzmimo na primer ideju za vrtić za porodice u kraju koji će da učine život lepšim i lakšim i za decu i za roditelje. Pored čuvanja dece dok roditelji rade, oni bi omogućili roditeljima da ostave dete na par sati dok obave neki posao. Ili da se sastaju sa drugim roditeljima, popiju kafu, pojedu kolač dok se deca igraju. I taj vrtić treba da zaposli vaspitače koji zaista obožavaju decu i razumeju da je svako dete svet za sebe, da ima svoj ritam i ima potrebu da ga vole i razumeju pre svih ostalih potreba. Postoje hiljade vaspitača/roditelja u svetu koji sanjaju o ostvarenju ovako nečega. Neke znam i lično. Ljudi im kažu: pa to već država radi. Oni kažu: da ali može mnogo bolje i ljudi žele bolje samo ne znaju da može i država nikada neće moći tako dobro. Ljudi im kažu: ali to bi bilo preskupo za većinu ljudi. Oni kažu: možda i ne, možda ako to vežem sa nekim drugim "sporednim" poslovima mogu da postignem da se ljudim čak i isplati. Na kraju krajeva, klub ljudi sa sličnim potrebama koji se osećaju delom kluba, je idealno mesto za marketing i prodaju svakojakih proizvoda.

Neki od njih sebe vide u tom vrtiću i misle na svoj kraj. Neki drugi bi da od vrtića naprave projekat u celoj državi, za svaki deo grada i za svaki grad u državi. Oni sebe vide u organizaciji i marketingu tog projekta. Treći misle da je čuvanje dece samo osnovna potreba koju ovakva kompanija treba da zadovolji. Da je cilj mnogo više: klub za potrebe i roditelja i njihove male dece oko koga bi se organizovali. Za sve njih osnovna ideja je slična, ali snovi i apetiti im se razlikuju.

Odabrao sam ovaj san jer i poznajem ljude koji o njemu pričaju, ali uglavnom zato da bih demonstrirao da nove velike kompanije ne moraju biti zasnovane na tehnologiji. Inovacija ne mora biti tehnološka.

Neki ljudi znaju zanat i znanje pa otvore radnju: stolari, dizajneri, moleri, mesari, razni trgovci, automehaničari ... Ovo su privatnici i samostalne radnje(eng. sole propriators). Vole to što rade i žele samo to da rade. Strašno su važni i najbrojniji su među preduzetnicima. Većina njih ostvari svoje snove.

Neki ljudi znaju znanje, poznaju kupce i tržište, našli su rupu u ponudi na tržištu i žele da naprave malu ili srednju kompaniju. To im je cilj. Da zadovolje kupce i tržište, da prave profit, da rastu umereno i da im kompanija ostane u porodici. Oni popunjavaju značajne rupe u ponudi na tržištu. Agilni su i za razliku od velikih kompanija mogu brzo da reaguju. Ovo su preduzetnici koji grade porodične firme – mala i srednja preduzeća (eng. family business owners – small and medium size businesses). Njihovi prihodi mogu da  budu stotine hiljada evra ali i da dosegnu i milione evra ali ne i stotine miliona. Strašno su važni i ima ih mnogo manje od privatnika. Razuman broj njih ostvare svoje snove sa više ili manje uspeha.

Neki preduzetnici pak sanjaju velike snove. Oni su uglavnom inovatori ili su nabasali na rešenje za koje shvate da može da promeni svet i način na koji živimo. Za većinu nerazumljive ideje pa samim tim i im se čini i nerazumne. Automobil, motor na naizmeničnu struju, e-commerce,  gde pijemo kafu, kako komuniciramo sa drugima na internetu, kako pravimo energiju ... Oni žele da naprave velike kompanije. Ovo su preduzetnici (eng. entrepreneurs – business ventures). Ovih je proporcionalno jako malo: manje od 1% stanovništva. Ogromna većina nikada ne ostvari svoje snove.

U srpskom jedna reč preduzetnik označava sve tri kategorije. Da ponovim:
- privatnici
- preduzetnici koji sanjaju "male" snove – male i srednje kompanije
- preduzetnici koji sanjaju velike snove – nove velike kompanije
Snovi naravno nisu statični, tako da mnogi prelaze iz jedne u drugu kategoriju kako im snovi rastu i kako uče i uspevaju više.

Svi su oni strašno važni. Velike kompanije i banke čine temelj i stubove privrede jednog društva. Privatnici i porodična preduzeća popunjavaju ogroman prostor između. Oni su većina. A preduzetnici sanjari? Oni su uglavnom odgovorni za napredak, uzbuđenje, nove industrije i tržišta i velike promene.

Za privatnike, put je manje više jasan. Znaš znanje, nađeš prostor (u svom stanu, kući ili garaži, kod rodbine, iznajmiš negde), nabaviš opremu, za to što radiš već postoji tržište i počneš da radiš. Potrebna investicija je relativno mala. Za nju se dovijaš: tvoja kinta, rodbina, nekretnina pod zakup,  banke, kredit. Ako dobro radiš i otvorio si radnju na dobrom mestu i donekle znaš šta znači marketing (da ljudi znaju da postojiš i da si dobar i povoljan) ostvarićeš svoje snove. Moraš da postaneš profitabilan odmah i sve što radiš finansiraš iz prihoda, preciznije novčanih tokova.

Za preduzetnike koji sanjaju MSP (mala i srednja porodična preduzeća) trebaju veća sredstva. Oni obično počinju na malo, često kao privatnici, često tako što su u poslu i rade za veliku kompaniju pa uoče nepokriven prostor na tržištu, dovijaju se za novac, dolaze do prvih ugovora. Glavni marketing je poznavanje tržišta, velikih kompanija i ljudi koji posluju na tom tržištu. Na početku rade od ugovora do ugovora, od isporuke do isporuke. Vremenom stvaraju kanale distribucije svojih proizvoda i usluga. Vremenom dobijaju veće ugovore. Moraju da postanu profitabilani odmah i sve što rade finansiraju iz sopstvenih prihoda, preciznije novčanih tokova. Zbog toga i rastu jako sporo. Deset i više godina.

Za obe ove grupe, osnov investicija su sopstveni novčani tokovi, odloženo plaćanje, leasing i krediti, uglavnom od banaka. Pretpostavljam da većina zna da banke nisu investitori. Banke ne trpe rizik. Poslovni model banaka je pozajmljivanje sigurnog i osiguranog novca. Morate da imate imovinu koja, ukoliko mora da se proda, sigurno može da podmiri pozajmicu. Zbog toga i mora hipoteka. Kaže se: banke vam pozajmljuju novac samo ako već imate taj novac. Misli se: ako imate vrednost veću od pozajmljenog novac. Osnovni smisao kredita nije rizik već davanje obrtnog kapitala baziranog na uglavnom sigurnoj i uglavnom nepokretnoj imovini. Banku interesuje samo to da joj vratite kredit. Da li će vaša firma biti uspešna ili ne na duži rok je sekundarno.

Ovo je ovako svuda u svetu, ne samo kod nas. Jedina razlika bi bila da su kamatne stope na zapadu daleko niže, ali to je tema za neku drugu priču.

Šta država da uradi? Kako da pomogne ovim dvema grupama? Odgovor leži negde na raskrsnici dostupnosti povoljnih kredita i poreskoj politici. O ovome u narednom blogu.

I šta je sa trećom grupom? Kako se ona finansira? Tony Blair je negde u junu ove godine u parlamentu dobio pitanje: zašto je ogromna većina od svih novonastalih velikih kompanija u poslednjih 50 godina nastala u Americi? Šta to Amerika ima da Britanija nema? Tony otišao u Kaliforniju, pozvao generalne direktore novih velikih kompanija koje su sve nastale iz garaže (HP, Apple, Cisco, Microsoft, Intel, Yahoo, Starbucks, eBay, Google) i pitao ih. Odgovor nije jednostavan ali se u centru investicionog dela odgovora nalazi: Venture Capital – Fondovi rizičnog kapitala ili kako profesor Vojin Šenk sa Novosadskog tehničkog fakulteta voli da ih zove – Fondovi odvažnog kapitala. Ovo mi se mnogo više dopada, pa ću se držati tog prevoda. I o njima u narednim blogovima.

Do tada, poziv svim preduzetnicima i onima koji se tako osećaju: šta vi mislite, kakva pomoć nam treba? Koja su vaša iskustva? Šta vas koči? Samo bez kukanja.

Saša