Bratimljenje

Kako nas gluposti prave pametnijim

Mnogo je kritike na racun Velikog Brata i slicnih reality shows. Da bismo bolje razumeli ovaj nadolazeci zanr, moramo najpre shvatiti zasto se ljudi navuku na ovakve emisije. Uobicajeno je misljenje da je motiv za gledanje ovakvih emisija uzivanje u gledanju kako se blamiraju drugi ljudi. Ovo je mozda tacno za emisije kao Fear Factor, ali kada govorimo o onim najuspesnijim kao sto su The Apprentice, ili recimo Survivor, motiv je mnogo sofisticiraniji.

Steven, Ted i ja u Second Life (o Tedu u sledecem postu, faca je)Prosle godine sam bio na jednom panelu zajedno sa jednim tipom koji proucava kako nas pop kultura uopste, pa i reality programming prave pametnijim. Tip se zove Steven Berlin Johnson i napisao je knjigu Everything Bad Is Good For You. Publika naseg panela je bila grupa avatara iz Second Life, koji su u virtuelnom svetu napravili salu, posedali na sedista, a onda smo streamovali ceo panel u njihov virtuelni svet, a oni nas gledali, pa nam jos postavljali pitanja. Panel je bio posvecen video igrama (otud ja tamo) i Steven se tom prilikom najvise bavio ovim fenomenom. Ali u svojoj knjizi bavio se i fenomenom zvanim reality programming

Steven Berlin JohnsonKada su se reality shows pojavili na televiziji, obicno su poredjeni sa dokumentarnim filmovima. Naravno, kada ih poredimo sa dokumentarnim filmovima, onda su dokumentarci zakon, jer reality shows ne predstavljaju realnost. Mnogo vise slicnosti imaju sa sportskim programom - postoje utvrdjena pravila, ali ne postoji scenario, drugim recima, niko sa sigurnoscu ne zna kako ce se show zavrsiti.

Mozda je najbolje reci da je njihov format najpriblizniji formatu video igara. Steven cak kaze da je reality programming dokaz kulturne dominacije video igara nad celokupnom pop kulturom. Prvobitni televizijski format - TV drame, preuzet je iz pozorista. U dobu Nintenda publika zahteva novu formu - seriju zadataka koje treba ispuniti, kao i takmicenje koje uz to ide.

Iz video igara je pokupljen i jedan suptilniji princip - pravila se uce tokom igranja, i po tome se reality shows razlikuju od sportskih takmicenja, gde igraci i publika unapred znaju pravila igre. Ovde je otkrivanje pravila igre deo drame, bas kao u video igrama.

Reality programming je pozajmio jos nesto od video igara: potreban je intelektualni napor da se uoce slabe tacke sistema, da se provali igra i iskoriste sanse koje se pritom otvaraju (ko je od vas u Sea Dogs imao obicaj da se usidri prvog u mesecu i time izbegne da posadi svog gusarskog broda isplati plate?). U reality shows mi to ne radimo direktno, vec pratimo ljude koji upravo to pokusavaju.

Ako prihvatimo da je Veliki Brat samo program u kome se ljudi ponizavaju pred kamerama, onda bi nas unutrasnji monolog prilikom gledanja izgledao ovako: "Vidi onu budalu Mikija kako se blamira, koji majmun!" ili nesto slicno. Ali nas unutrasnji monolog je bitno drugaciji, mi primecujemo: "Prilikom nominovanja Veseline za izbacivanje, Edin nije dao licni, vec opsti razlog (da mladji zasluzuju sansu i da ce ona kao starija zena shvatiti), sto je vrlo inteligentan nacin da se izbegne konflikt." Mi procenjujemo trenutnu situaciju, i razmiljamo sta bismo mi uradili u toj situaciji.

Stevenova knjigaZa razliku od kviza, gde je najvaznije biti nacitan i obrazovan, u reality shows je odlucujuca socijalna inteligencija. Dok gledamo Velikog Brata deo naseg mozga koji prati emocije drugih ljudi pazljivo analizira izraze lica i suptilne promene u ponasanju ucesnika. Sto kaze Steven, price (i filmove) prihvatamo takve kakvi jesu, a kod video igara (i reality shows) mi neprestano sumnjamo. Pritom emocije koje analiziramo nisu odglumljene emocije kao u tradicionalnim filmovima i serijama nego prave emocije. Fora je sto se u reality shows to zaista dogadja.

Delic sekunde je odgovarajuci vremenski raspon, kada govorimo o reality shows. Inteligencija koju razvijamo prilikom gledanja ovakvih emisija je inteligencija mikrosekunde - da se uoci gotovo neprimetna promena izraza lica koja odaje prave misli, pre nego sto posmatrana osoba uspe da je prikrije. Nas mozak je sposoban da uoci ove promene, doduse neki mozgovi bolje od drugih. Inteligencija koja se razvija gledanjem Velikog Brata je socijalna inteligencija.

Biti pametan znaci znati resavati komplikovane matematicke zadatke, ali biti pametan takodje znaci znati citati signale koje nesvesno salju drugi ljudi.

Zato nas ove gluposti kao Veliki Brat prave pametnijim.