Meni

Salata od srnetine sa prelivom od borovnice i hrskavim prazilukom. Mille-feuille sa poširanim lososom. Pileća prsa punjena Parma šunkom i mocarela sirom u sosu od belog vina. Mermerna torta od čokoladnog musa (moj prevod, koji bolje opisuje poslasticu čija osnova jeste vrhunski mus od čokolade, ali je odgore nekakav čvrsti krem, očigledno veoma lagana kombinacija, na primer, slatkog vrhnja, vanile, malo cimeta i žumanceta, pa sve to učvršćeno nekim gustinom, odozgo još ukrašeno čokoladnim listićima i rendanim zaboravio sam već čime). Sam meni je, dakle, zvučao savršeno. Nije me impresionirao, mada je pobudio nadu.

I, kao retko kada, ne samo da se sva nada ostvarila, nego je ukupnan užitak bio i od nje veći, dovodeći hedonističke senzore na stepen blage ushićenosti.

Jeo sam u Hajatu najviše 15-ak do 20 puta. Vrlo visok kvalitet, naravno, ali ništa spektakularno. Od koktela u svako doba dana, lakših i težih, većih i manjih, preko i masovnih i užih radnih doručaka, ručkova i večera, do specijalnih događaja, poput gostovanja kakve egzotične kuhinje. Po jednom-dva put svaka ta stvar, i eto ti. Uvek mi je delovalo kao vrlo vešt pokušaj kopiranja kakve gastronomski vrhunske izvedbe. Sa naglaskom na rečima pokušaj i kopiranje. Na sve to, ide sva ta opterećujuća poslovna blaziranost Hajata, tako da se nikad nisam posebno radovao obroku u istom - nekad bih radije pojeo dobar roštilj od tih njihovih solidnih jela. Jer, per definitionem, svaka vrhunska stvar, na primer običan roštilj, bolja je od vrlo uspešnog pokušaja kopije.

Nadam se da se razumemo - nemam ja ništa protiv jela poput hajatovskih, ali ne kod nas - jeo sam takve stvari na ozbiljnim mestima, ako mi je dopušteno da se pozovem na sopstveno iskustvo kao dokaz da znam o čemu govorim.

No, sinoć je bilo drugačije. Radilo se o proslavi 10 godina Blica i svakako je doprinelo to što je bila okupljena relativno normalna ekipa, hoću reći ekipa sa dovoljnim brojem novinara i sličnih zgubidana, da se čovek ne mora osećati previše uštogljenim. Atmosfera je bila dobra, najava na meniju priloženom na sedefastoj hartiji sa crvenom mašnom još bolja, a Krstač je sasvim prihvatljivo vino (mada je mogao biti za čitav nivo hladniji - činjenicu da je šampanjac bio sramno topao ostavljam samo uzgred pomenutu, benevolentan zbog svega ostalog).

I onda je stigla ta srnetina, sa prelivom od borovnice i hrskavim prazilukom. Šta da kažem? Oni koji me znaju, svesni su da me ne mrzi da otputujem stotinak kilometara da kupim lepo tranžiranu srnicu - valja se imati je kod sebe. Nikad se ne zna kad čovek može da se poželi paprikaša. A ova je bila tako fenomenalna, da mi i dalje nije jasno šta su joj radili. Isečena kao karpaćo, rekao bih malko prosušena na dimu i odstojala u kakvom mirisnom pacu. Na nekakvom ručno spremanom majonezu, sa ni malo slatkim prelivom od borovnice. Dakle, izuzetno jak ukus mesa, ublažen tim majonezom, i nekako zaveden sirupom od borovnice. Bravo za kompozitora tog jela. Hrskavi praziluk, priznajem, nisam ni primetio.

Mille-feuille sa pravom nisu preveli. Mi bismo rekli pogačica, u najboljem slučaju pašteta, a radi se u stvari o nekakvom listantom testu od MoraBitiPuteraUmestoVode i BrašnaOdŽitaUzgajanogStrukPoStruk,ZalivanogRužinomVodicom. I tu unutra nekakav krem, manje majonezolik nego prethodni (jel' se vidi da nisam ljubitelj majoneza?) i santimetar ipo debela šnica poširanog lososa. Debljina, naravno, nije bitna zbog količine, nego zbog "softanosti", neka mi bude dozvoljeno da iskoristim tu dragu mi, a rekao bih nepravilnu reč. Posle onog snažnog prvog jela, lagani, a ipak precizni ukusi ovog blagog jela prijali su nepcima i jeziku na neki, reklo bi se, lekovit način.

Čak i ja sam bio već sit i nisam se mnogo uzdao u treće jelo - čudna mi čuda, mišljah, punjeno pileće belo. Grešna mi duša! Sklad sastojaka, snažan ukus šunke iz Parme, punoća sočne, masne mocarele i precizno odmeren stepen ispečenosti (jezikom, evo, ne uspevam da izrazim svu kakvoću ovog blagoutrobija), ponovo dakle sočno, da sočnije ne može biti, a opet sasvim ravnomerno i dovoljno ispečeno pileće belo (apropos, ako neko zatraži u komentaru ću dati trik za zadržavanje belog mesa sočnim), međutim, ubrzo su me razuverili, tako da sam uživao u svakom zalogaju, lišen sa prva dva jela ovozemaljskog ometajućeg faktora zvanog glad.

Desert sam već opisao - da se ne ponavljam, samo da kažem da sam se tek uz njega setio filmova Babetina gozba i Čokolada, a po snazi čulnog užitka i Ziskindovog romana Parfem.

Šta da kažem - nekako mi je istovremeno i drago, i krivo što sam tako lepo jeo u Hajatu. Lepo, naravno, em što je tako lepo i bilo, em što se mogu ponovo nadati uživanju sličnom. Krivo, što sam prinuđen da priznam neke kvalitete mestu kao što je Hajat, koji sam držao za poslovno nužno zlo. No, nadam se da ću ovih dana ipak otići do neke kafane što mi prijatelji kažu da je kod plavog mosta - sve lascivne insinuacije odbijam unapred - sa kariranim stolnjacima, kelnericom srednjih godina i natprosečnih gabarita, u borosani, i vrhunskih kuvanih jela. Šta ću, kad volim i jedno i drugo.