Komsinica nasa draga

Pre nekoliko dana odrzala sam govor u obliznjem C marketu. Desilo se da sam kupila neke sitnice za nesto vise od 300 dinara i da sam na kasi za to dala 500 dinara. Ali, kao sto vec biva, uskocila sam bas u trenutku promene onih famoznih smena, u kasi nije bilo sitnog novca i zamoljena sam da sacekam da drugi kupci doprinesu opstem dobru i napune je sitninom. To se, medjutim, nije dogodilo. Kako nije prihvacen moj predlog da vratim nekoliko artikala i ostatak platim s onoliko sitnog novca koliko imam (“Ne mogu to sad s fiskalnom, morala bih da ponistavam racun”, objasnjeno mi je), sledecih desetak minuta provela sam kraj frizidera za sladoled. Cekajuci. Godoa, valjda.

U medjuvremenu, poslovodja prodavnice vodio je telefonski razgovor, jedna prodavacica stajala je besposlena, a druge dve premestale su par kutija keksa s jedne police na drugu. Kasirka mi se u jednom trenutku okrenula: “Izvinite komsinice!”, preljubazno se osmehnula. Ko zna zasto, ali na tu ljubaznost definitivno mi je pukao film...“Ima vas ovde bar cetvoro besposlenih i nikome nije na pamet palo da rasitni pare. Mogla sam i ja da odem, ali sad necu iz principa. Nije mi u opisu radnog mesta”, rekla sam rezeci i nastavila jos neko vreme u istom tonu.

Posle te mini tirade, kupci su se razbezali, poslovodja je odjednom prekinuo telefonski razgovor, one sirote prodavacice odjednom su se ustrcale s ponudama da odu da rasitne novac, a situacija je u “roku od odmah” resena tako sto je otvoren sef, novac rasitnjen i meni vracen kusur...Sledeci put kad sam usla, jedan mladji prodavac do iznemoglosti mi se izvinjavao sto cekam 30 sekundi da mi izmeri neki sir (“Izvinite, zaista, sto bas uvek morate da cekate”), dok je inace namrgodjeni poslovodja bio ljubazan do besmisla. Situacija s tom finocom je u danima koji su sledili postala skoro neprijatna. Ne znam kako sam izgledala onog fatalnog dana, ne znam bas ni tacno sta sam rekla, ali je ocigledno da bi se, cim bih usla u prodavnicu, svi postrojili kao u vojsci i navlacili osmehe od uva do uva. Jasno je, dakle, da sam odjednom pocela da vazim za ostrokondju iz komsiluka koja moze da postane opasna kad joj se nesto ne svidi i da je stoga bolje izbegavati konflikte...(Odgovorno tvrdim da stvarno nisam takva. Naprotiv. Vojvodjanski background ucinio je svoje, pa se ponekad smeskam i kad mi do smeskanja nije, izvinjavam se toliko da to moje bliznje vec nervira, a naglas psujem i urlam skoro iskljucivo u privatnosti doma svog).

Posle svega, bila sam na velikim sam mukama. Pitala sam se stalno da li da (radi ocuvanja imidza koji mi donosi nenadane blagodeti u vidu osmeha, kulturnog pozdrava i dozvole da biram bolje grozdje) stisnem zube i pretvaram se da sam mnogo nadrndana i opasna, da mrzim sto sam ziva. Druga varijanta bila je da ljudima objasnim da im, sledeci put kad odlepim, necu baciti bombu na prodavnicu, a da se posle toga ponasam “normalno”, kao gradjanka koja pristaje na tihi teror kasirki, sekretarica, salterskih sluzbenika i srodnih profesija.

Danas sam opet bila u C marketu. Svi su mi se osmehnuli, svi su mi se javili, preporucili su mi proizvode kojima su snizene cene, odmah su me usluzili, pozvali su me da opet dodjem (kao da uopste imam neki izbor). A ja? Javila sam se, zahvalila sam se, ali osmeha nigde. Ne prilici to jednoj nadrndanoj personi. Ukratko, pobedila je ona prva varijanta. Kad malo bolje razmislim, mozda je trebalo da i ranije pocnem s tim. Eh, da sam samo znala...Gde bi mi bio kraj...U C marketu i inace.