Belgijanci su odlucili da u borbu protiv pusenja i pusaca krenu djonom. Od sada, na svaku kutiju cigareta bice prilepljena fotografija leseva, kancerom zahvacenih tkiva i slicnih divota. Ideja je, valjda, da se pusacima stavi do znanja kako ce se lepo raspadati ako ne batale svoj porok...U suprotnom, bice lepi lesevi. Ili, mozda, nece ni umreti.  

Pred odlučujuću utakmicu u sklopu Vojvođanske košarkaške lige za decu do 10 godina, u jednom lokalnom klubu nastala je prava panika. Kako kupiti patike? Kako oprati dečije dresove? Kako ih pripremiti za veliki okršaj u Novom Sadu? Zahvaljujući dobroj organizaciji i volji roditelja, problemi su lako rešeni i klincima je preostalo samo da odigraju najbolje što umeju...

Sticajem neverovatnih okolnosti, juče sam nekoliko sati provela sa osobom koju sam godinama posmatrala kao sinonim one Srbije kojoj ne pripadam – dal' je prva, dal' je druga, peta ili sedma ne znam, ali moja nekako nije bila.

Dok je ta osoba pričala sa Cecom i njoj sličnima, ja sam se ganjala s policajcima. Dok je reklamirala ovog ili onog domaćeg kreatora, ja sam razmišljala hoću li sutra imati za cigarete. Dok je šetala po gradskim žurkama, ja se razvlačih po ulicama majčice Srbije trudeći se da Onaj (pokojnik, neću da ga pominjem) konačno ode u nepovrat. Nisam imala ništa protiv osobe lično, nije mi čak ni zaparala uši nekom glupošću istovarenom pred kamere, ali to nije bila moja priča: na top listi ljudi s kojima na prvi pogled nemam nijednu zajedničku temu/interes, dotična persona sasvim bi sigurno zauzela jedno od vodećih mesta.

Listajući neke stare novine, naišla sam na odličan članak o uticaju buke na ljudsko zdravlje. Navodi se tu da “buka kod čoveka izaziva agresiju i umor, onemogućava mu da se koncentriše na posao koji obavlja”, da je buka “uzrok nervnog rastrojstva, preranog starenja” i da znatno “skraćuje život stanovnika velikih gradova”. Kako sve ne bi ostalo na pustoj priči, autori članka pominju da je Savezna uprava za zaštitu životne sredine u Nemačkoj uspela da izračuna kako su dva od ukupno 100 slučajeva infarkta direktno povezana sa “akustičkim zagađenjem” – utvrđeno je da posle praga od 55 decibela (normalan razgovor = 40 decibela), konstantan šum dvostruko povećava rizik od hipertenzije i samim tim rizik od infarkta.

Jučerašnja Tanjugova vest: «Nezadovoljni time što na konkretna pitanja nisu dobili konkretne odgovore, danas su novinari kolektivno napustili konferenciju za sstampu na Pedagoškom fakultetu u Somboru. Povod za konferenciju za novinare bila je odluka Saveta tog fakulteta prema kojoj su sve optužbe na račun dekana odbačene, a koje je  predsednik sindikata ovog fakulteta Jovo Radoš izneo pre dva dana u opsstinskom Veću Saveza samostalnih sindikata u Somboru.

Skoro svaki dan neko mora da mi ispriča neki vic. Ako se čudnim spletom okolnosti dogodi da izbegnem taj doživljaj, na vic moram da naiđem u novinama. Kad se, uz pomoć zemaljskih i nebeskih sila, izbavim i od tog zla, mogu sa stoprocentnom sigurnošću da garantujem kako ću u mejlu zateći bar dva ili tri vica. Ne mogu da kažem da ne volim viceve kao takve – zanimljiv mi je, pre svega, način na koji nastaju i vremenom se menjaju. Zanimljiv mi je i fenomen ljudi koji ih pamte na hiljade – moj sopstveni tata jedan je od takvih. Neki vicevi zaista su mi smešni i rado ih pamtim. U čemu je onda problem?

Pre nekoliko dana odrzala sam govor u obliznjem C marketu. Desilo se da sam kupila neke sitnice za nesto vise od 300 dinara i da sam na kasi za to dala 500 dinara. Ali, kao sto vec biva, uskocila sam bas u trenutku promene onih famoznih smena, u kasi nije bilo sitnog novca i zamoljena sam da sacekam da drugi kupci doprinesu opstem dobru i napune je sitninom. To se, medjutim, nije dogodilo. Kako nije prihvacen moj predlog da vratim nekoliko artikala i ostatak platim s onoliko sitnog novca koliko imam (“Ne mogu to sad s fiskalnom, morala bih da ponistavam racun”, objasnjeno mi je), sledecih desetak minuta provela sam kraj frizidera za sladoled. Cekajuci. Godoa, valjda.

Nije bas da mi nedostaje pisanje. Jos se nisam prikljucila srecnicima koji su uspeli da pobegnu iz novinarstva, smire zivce, nesto usput zarade i tako odluce da piskaraju iz hobija. Naprotiv. Pisem da bih zivela. Skoro vec zaboravih ona davna vremena kad je bilo obrnuto...

Takodje, nisam bas ni zaljubljenik u komentare onoga sto napisem. Jos se nisam ocelicila i postala imuna na sve sto ce drago citateljstvo reci i napisati. Pozitivne ocene zaboravljam odmah, a negativni mi unistavaju i ono malo nervnog sistema sto mi majcica Srbija vec nije unistila.