Suši, od 'tice mleko i papci u saftu

Opirao sam se Micijevim nagovorima da obavezno napišem ovaj post. Nemam pojma zašto – valjda zbog usađenog voždovačkog zazora prema previše fancy mestima, pre nego zato što sam oklevao jer sam o sličnoj temi i istom mestu nedavno pisao. Ali, kada sam video kako sipaju votku, shvatio sam da ne mogu da izdržim.

Ali, kao što je red, da krenem od kraja – sreća da me još drži ovaj stomačni virus, pa se nisam prejeo, jer ne bih mogao da spavam do jutra. I čudo jedno, kako sam uprkos strahu od nastavka petodnevnog digestivnog mučenja praćenog gastronomskom apstinencijom (isključivio dvopek, supa iz kesice i pirinač), uživao i svim tim đakonijama.

Nije važno gde, neću opet da pišem o tom mestu prema kome gajim trostruko šizofrena osećanja, jer me značenjski odbija, poslovno mi je neophodnmo, a blagoutrobijski me oplemenjava. Bilo je, dakle, što reče Mici, »od 'tice mleka«, pa još prigušeno svetlo, »da se ne vidi kako su diplomate zamastile ruke«. Nas dvojica smo obrnuli krug po sali, sa popriličnim entuzijazmom. Krenuli smo od kanapeičića sa sjajnim dimljenim lososom i crnim kavijarom, takođe vrhunskim. U stvari, da ne pominjem više nivo kvaliteta hrane i pića, samo da kažem da se kao konjak služio – Henesi XO, najviši u serijskoj klasi. Dakle, losos i kavijar behu tog nivoa, kao i sve ostalo, rekoh uostalom. Potom smo uzeli nekoliko komada sušija – bilo ga je sa crvenim i crnim kavijarom, lososom, hobotnicom, brancinom, krabom, mešanih – biće da sam neki zaboravio. Prvi put sam se usudio da u Beogradu uzmem suši – morsku ribu ionako izbegavam na dalje od sat ipo kolima od obale, a suši u Beogradu pogotovo, mada je ovaj put bilo nepogrešivo – pogotovo sa prelivom koji su ponudili. Prelivom, naravno, od nemam pojma čega, ali svakako na osnovi soja sosa.

Sveže ostrige sam preskočio, pomenuh da mi je stomak krajnje nepouzdan, ali nečemu što ću nazvati škampima nisam mogao da odolim. Nisam, naime, siguran da se škampima mogu zvati ta ukusna bića zbog njihove veličine – oko 8 cm dužine i dobra 2 cm prečnika mirisnog, blagog belog mesa, posluženog u kupastim čašama sa oštrim sosom na bazi paradajza na dnu.

Pre slatkiša, inače izvrsnih ručno pravljenih čokoladnih bombona, malko smo prošetali do voćnih đakonija, i probali suši od ananasa, lisnati vanilin štapić uvijen u dinju i neke trešnjolike voćke sa crnom i belom čokoladom. Tuda su se muvale dve izrazito ljupke dame, sa selekcijom kubanskih cigara – srce mi je počelo da tuče brže, razgledao sam, blago, izdaleka onjušio, ali sam se uzdržao – evo, već dve godine, 6 meseci i deset dana nisam ništa zapalio, a cigaru ću zapaliti za još dve godine, 5 meseci i 20 dana. Sve je bilo toliko prilvačno, da čak ni činjenica da damice nisu imale pojma da mi odgovore na pitanja o cigarama nije izazvala ni nagoveštaj podsticaja mog mizantropskog karaktera. U onom mraku, ostadoh tako uskraćen saznanja koje su cigare bile u pitanju – znam koje nisu, jer prepoznajem onih nekoliko najpopularnijih na daljinu do 3 metra.

I red je da kažem već jednom za tu votku. Flaše su stajale u ogromnim ledenim kockama, stranica od pola metra i metar. Kroz jednu od tih kocki, negde pri sredini, vijuga tunel širine nekoliko milimetara, ukupne dužine, kad bi se ispravio, bar nekoliko metara. Na vrhu je levak, a na dnu – pipa. E, votka se tuda sipa.

Žao mi je što sam se poalavio na one slatkiše i nisam shvatio da će biti još đakonija – stigli su jagnjeći kotleti preliveni sosom od kikirikija i nekakva piletina na žaru, potpuno privlačnog izgleda. Biće, nadam se, prilike.

Najčudije od svega desilo mi se potom, kad sam otišao da sačekam Tamaru i Ognjena posle utakmice. Seo sam u Užice, kafanu koju obožavam zbog činjenice da je u njoj moguće u bilo koje doba, (4 i 15 noću provereno onomad), naručiti štagod, kao u sred bela dana. Nije da sam redovan tamo, al' saznanje da takva opcija uvek postoji daje čoveku određenu sigurnost. Ergo, sedeći tamo, uživao sam slušajući kelnera kako deklamuje – »papci u saftu, sarma, čorbas pasulj sa rebrima, gulaš«, i baš mi se prijelo nešto od toga. Kažem, muči me me taj stomak, pa sam popio nanu, al' sutra imam zakazan kasni ručak u jednom od omiljenih mi restorana, pa ću dotle nekako izdržati.