Apage !

Znam da će sad svi slatko da se nasmeju tome kako dugo sam izdržala bez Lajanja. Za sada nema ništa od flore, faune, Bohinja i Bleda, ali ovo pisanje bi trebalo da pomogne održavanju mog hroničnog gastritisa na pristojnom, izdržljivom nivou.

Dakle ima nekoliko dugmića, na čiji pritisak se ja nekontrolisano palim, uprkos pokušaju da to prespavam. Jedan od tih je kada firmi zvanoj Crkva padne na pamet da se bavi demokratskim procesima bilo koje vrste i na bilo koji način. Da se razumemo, nemam ja ništa protiv toga da ljudi u bilo koga ili bilo šta veruju.Šta o tome mislim je moja stvar i tim mišljenjem se trudim da ne predjem prag tudjih sloboda, verskih ili bilo kojih drugih.Shodno tome očekujem i da se mene ostavi na miru, na mom neverničkom parčetu Slobodnog neba.

Te moje, ustavom garantovane slobode odlučivanja su, verovatno sa najboljom namerom, prve prekršile dve moje prababe. Prvo me je moja prababa Kaja uprtila i pod izgovorom da me nosi na posmatranje svojoj familiji, odnela u selo Komarice. Kako se kasnije ispostavilo, u istrazi koju su sproveli organi uže porodice, u velikoj korpi za nošenje ponuda za zadušnice. To zabačeno seoce, u gudurama u okolini Kragujevca, je tada bilo, a verovatno je i sada, Bogu za ledjima. Tamo je Bog kanda stajao izmedju socijalizma pred sobom i malecke crkve komaričke iza sebe, te je tamošnji popa mene instantno krstio. Baba Kaja je svoju tajnu akciju priznala tek nekoliko godina kasnije i to tada kada je na videlo izašla sakrivana činjenica da je istu takvu akciju izvela i druga prababa, da stvar bude gora, u katoličkoj crkvi. Prababa Marija, iz okoline Zagreba, se je privučena mojim rodjenjem dokoturala da me vidi. Sa izgovorom da me nosi na pokazivanje nekim poznanicima, baba me je stavila pod mišku, sela u Badnjevcu na legendarni voz "lokal u dva popodne" i odnela me u Kragujevac.Ne naslutivši da pred sobom ima već registrovanog, pravoslavnog vernika, božji službenik u kragujevačkoj katoličkoj crkvi me je krstio, davši mi po babi ime Marija.Obe babe su, zaradi svoje neinformisanosti,prekršile doduše i Hristov nauk i uputstvo za upotrebu, koje kaže "Prvo uči, pa krsti". Možda već zato što su mi tako rano prekršena prava na slobodu odlučivanja se ja sada tako džilitam i ne volim kada se neko, čije se funkcionisanje zasniva na nedemokratiji, bavi kritikovanjem demokratije ili državnih institucija, zaduženih za sprovodjenje iste.Ne volim kada Crkva ili njeni službenici daju savete i uputstva za upotrebu demokratije.

Upravo iz tih razloga mi se danas pamet pomerila, kada sam za dobro jutro, natrapala na članak u srpskom listu, koji se odavno više ne zove novinom, o tome zašto je srpskim biračima u Sloveniji uskraćeno pravo glasa, na predstojećem referendumu. Prvi ko se "kredibilno" zaprepastio time što u Ljubljani nije otvoreno referendumsko mesto je ovdašnji gosin prota. Odlično, sedi, jedan.Prota je daklem bio iritiran saopštenjem RIK-a da se u Sloveniji nije sakupilo sto potpisa srpskih državljana sa pravom glasa, što je uslov za otvaranje glasačkog mesta. Tim povodom prota je izjavio i "Eh, ta ambasada"...tu negde se meni diže dijafragma i muti mi se pogled...prota kao nije znao za potreban broj glasača, jer bi ih inače nakupio te subote, na liturgiji.Ambasada mu nije rekla, sram je bilo...a biće da je zaboravio da je isti takav uslov postojao i pre par godina, kada isto takodje nije otvoreno glasačko mesto u Ljubljani, za izbor predsednika Srbije.Što protu tada baš i nije nešto potreslo.Tad ga nije zabolelo neispunjavanje demokratskih prava birača.Tu je prota nagazio i otpravnika poslova ovdašnje " eh te ambasade", kao ambasada skratila najavljeni rok za prikupljanje potpisa, nije četiri dana, nego samo jedan i to subota. Sunčana subota...a kad je lepo vreme vernici jel' manje dolaze da obavljaju verske obaveze, pa shodno tome nisu bili obavešteni ni o gradjanskim...inače bi ih prota "za tren oka skupio".Revoltiran prota ambasadom, a zaboravlja bar par stvari.Kao prvo, ambasada i da hoće ne može da odlučuje o takvim rokovima, nego ima da sluša šta joj se kaže, a zna se ko je zadužen za biračke spiskove i rokove u majci Srbiji i ko je odgovoran za takve fermane. A drugo (mada se rečenica ne počinje sa "a"), kad behu već pomenuti predsednički izbori, državljani Srbije živeći u Sloveniji, su imali skoro dva meseca da nabasaju na ambasadu i sakupe potrebnih sto potpisa...mogli su na rukama da idu i da ne zakasne.Kol'ko je liturgija prota za to vreme održao i koliko se natreptao,on zna bolje od mene, al' ne bi ništa ni od potpisivanja, ni od sto birača, ni od glasanja...ni od očepljivanja državne institucije, zvane ambasada i njenih službenika.

Mada, možda se prota tada još uvek sećao činjenice da on nije državljanin, shodno tome i bez prava glasa, države za čiji se referendum, biračke spiskove i nejasne mu cenzuse sada tako "pozvano"  brine. 

Da se razumemo, ne advokatišem ja, daleko bilo, bilo kojoj državnoj instituciji, al' mi se mrači kada se time pozabavi neko iz sektora, koji je jasno i glasno, u svakoj sekularnoj državi odvojen na pristojno i neškodljivo rastojanje.Tako bi trebalo i da je u matici, pčelici Srbiji.A ako nije, nemam nameru da to oćutim.

Nego pošto gosin prota tako kredibilno propituje, onda mogu i ja da pripitam par stvari o nečem što pamtim i ne svidja mi ni malo...Mislim kad smo već kod organizovanosti...Bi ono nesrećno bombardovanje Srbije.Tada sam kao kreten prva tri dana spavala izvidjački na kauču u dnevnoj sobi, uz upaljen TV, a avioni su orali nebo iznad Ljubljane...moj muž me je tada ,odvojenu od stola i postelje, uspeo da ubedi da ma šta se desilo, ja neću uspeti da zgrabim tašnu i blagovremeno stignem, kao Kosovka devojka u Beograd i šire...prve noći povratka u krevet sam zaspala posle poslednje ture aviona, a onda je u pola sedam sabajle usledio tektonski tresak...u trenutku sam stajala mirno i bila sigurna da ću za pola sata gledati press nekog neupućenog Natovog djenerala, koji dlanom samouvereno pokriva naopačke obrnutu balkansku kartu i današnju, ispeglanu metu, Užice kod Ljubljane. Ispostavilo se da je komšija iznad, bez prethodne najave rata, počeo da diže parkete i ruši pregradne zidove...Tog dana su počele da padaju i prve kolateralne žrtve preciznog Milosrdnog andjela...i moja drugarica me je za ruku odvukla do ovdašnje pravoslavne crkve, "Nema veze, ne moraš da veruješ, samo da zapalimo svećicu, možda su oni verovali..." Al' kad ono, ništa od paljenja...crkva zatarabljena, a okolo se mota još nekoliko nama sličnih, neispavanih spodoba...jedva smo našli listić na vratima crkve na kome je pisao niz satnica...sad dal' kad crkva radi il' ne radi, nije se dalo razumeti...onda smo zajednički natrebili jedan blok-listić i plajvaz i ispisali molbu cenjenim utešiteljima da, ako za Boga znaju, otvore crkvu dok traje taj pogrom, samo nismo imali selotejp, nismo znali da je potreban pri odlasku u crkvu...Ja sam na povratku kući nabasala na katoličku crkvu, na koju se do tada nisam obazirala.Uđem , ko velim ima me i taj Bog u registru , ako ga ima , možda bi on mogao da iskaže neko razumevanje...

...a onda su ubili Zorana Djindjića i božji službenik je održao takvo opelo da me je srce za Djindjićem još jednom zabolelo. I za njim i za njegovom porodicom, koja je to morala da sluša...Godinu dana od tada, na taj dan, moja drugarica nevernica takodje i ja, krenemo da upalimo pokojnom premijeru svećicu za pomen...reda radi, možda bi mu značilo...a crkva opet zatarabljena...

A nešto me pamet ne služi ni kad pokušavam da se setim da je crkva ovdašnja neku akciju "ljubi bližnjeg svog" izvodila ni kad su žitelje Srbije druge nevolje spopadale...od martovskog nasilja na Kosovu, do poplave u Jaši Tomiću...a mogla je tada i verne i neverne, sa i bez biračkog prava da pozove, da prikupimo neku pomoć za one koje je i njihov Bog zaboravio...

Uostalom, što bi rekao moj drug, Zoran Predin: "Nemam ja probleme sa Bogom, već sa njegovom zemaljskom administracijom".