Smrtna kazna

Za one koji su učinili najteža krivicna dela potrebno je izvrštiti smrtnu kaznu.Pa ljutila se ti I. koliko hoces ili pricala da je to osveta oko za oko, drugacije sa nekima ne moze.Nema tu moralisanja.
A u Ivane 023, al ti autorka bloga odbrusi! Gde nadje ono "Ivanče"? Slatko me nasmeja čoveče.Dobro si još prošao...

Ima nešto u ljudskoj svesti (makar kod većine) što nas nagoni da se pridržavamo moralnih i humanih načela po pitanju ljudskog života, pa i u slučajevima kada se radi o životu čoveka zbog koga je neko patio! Većina u prvi plan ističe civilizacijsku tekovinu prava na život i da niko ne može odlučivati o tuđem životu! Vernici se opet odlučuju nekim verskim načelima, gde pre svega mislim na vere koje se protive osveti.
Međutim, ovde nije stvar samo u tome da se odričemo uloge "gospodara tuđeg života", već se odlučujemo i za adekvatniju kaznu! Kaže se da nema ništa teže od sukoba sa samim sobom, tj. nema ničeg strašnijeg od suočavanja sa svojim nedelima i preispitivanja svojih postupaka koji su doveli do toga da neko pati.
Moj konačni odgovor je: doživotna kazna!

..sto ne znaci da nije bila korisna, naprotiv, mislim da je ovo jedan svojevrstan manifest humanosti sa kvalitetnim uzorkom ljudi. sjajno je sto vecina ljudi ima zdravo razmisljanje. ali, htela bih nesto da te pitam: da li mislis da bih ja dosla do ovakvog zakljucka da si temu postavila kao pitanje- "da li ste za smrtnu kaznu ili ne?", bez iznosenja svog stava?

Setih se, jedan mali me pitao da mu pomognem oko domaćeg... Jabuke! Sećate li se priča o partizanima i ukradenoj voćki? Neko je ukrao, bio je to loš primer, moglo bi da se protumači da je dozvoljeno, nastalo bi rasulo... Logika ide tako nekim sledom.

Epilog: drug Taj-i-Taj - streljan. Primer kako ne treba postupati očitan svima.

Interesantno kako smo svi odrastali na tim pričama, kako smo svi prošli i mnogo gore stvari, ali najinteresantnije mi je kako uticaj deluje na pojedinca. Posledica toga je i da neki verovatno ni Arkanu ne bi presudili tamo negde u nekim gudurama ratišta, pa ni Mladiću, Gotovini, ovome, onome... "Neka, nije bitno, ljudi smo, nije red..."

Iza Sadama ostalo MILION mrtvih... Ko smo mi da im solimo pamet da on TREBA da živi? Za njih on treba polako i mučno da umire. Ali mi smo tu da im "objasnimo"... Ipak, ovo je 21. vek...

Najpre, nekoliko statističkih podataka. U svetu trenutno postoje 194 države, a od toga 74 ih u sklopu svoga zakonodavstva imaju mogućnost izricanja smrtne kazne. Koliko sam u statistici mogao videti, jedini naseljeni kontinenti koji u celini ne izriču smrtnu kaznu su Evropa i Australija. Jedini izuzetak u Evropi je Albanija koja redovno ne izriče smrtnu kaznu, ali u posebnim slučajevima (ratni zakoni i tome slično), moguće ju je izreći. 120 država je, dakle, već ukinulo redovnu mogućnost izricanja smrtne kazne, bez obzira na počinjen zločin.
Sama logika izricanja smrtne kazne verovatno je u svetu šarolika, no, u dnu, radi se zapravo s jedne strane o kazni kojom se nastoji "poravnati račun" između oštećenog i onoga koji je štetu naneo. Otprilike možemo reći da se radi o svojevrsnoj interpretaciji biblijskog starozavetnog zakona "Život za život, oko za oko, zub za zub..." (usp. Izl 21, 23-24) Problem se pojavljuje već u tumačenju ovog starozavetnog načela. U kontekstu božanske pedagogije koja unutar razvoja Objave ima svoju dinamiku i rast, valja napomenuti kako je ovaj starozavetni zakon zapravo bio jedan humanistički pomak u odnosu na dotadašnje uvažene običaje. Naime, pre objave sinajskog saveza, običaj je bio kažnjavati čoveka višestruko u odnosu na zločin koji je počinio. Valja razumeti da govorimo o vremenu kada ne poznajemo vojni sistem kakav postoji danas, a policijski još manje. Nekakav društveni red održavao se različitim varijantama krvne osvete. Sinajski savez, kako rekoh, čini jedan humanistički korak napred te ograničava kaznu na čin razmeran nastaloj šteti. No, i to je tek stepenica u božanskoj pedagogiji koja će svoj vrhunac dostići u Isusovom govoru na gori, koji govori o ljubavi zbog same ljubavi, koja ne poznaje zakon kazne i osvete, već uvodi milosrđe kao meru novog čoveka, koji živi u sili Duha Svetoga. No, zakon ljubavi i milosrđa, u prvom je redu poziv, a ne još jedan u nizu zakona koji imaju biti nametnuti snagom autoriteta ili strahom od posledica. Radi se o slobodnom prihvaćanju božanske logike, svojstvene božanstvenoj naravi čoveka rođena od Duha Svetoga. Stoga je i nakon novozavetne objave i ustanovljenja Crkve smrtna kazna imala svoju primenu, iako ne u Crkvi. Rimsko carstvo, nakon 313. pa čak i nakon 381. godine i proglašenja hrišćanstva jedinom dopuštenom religijom carstva, u okvirima svetovnih zakona i dalje poznaje smrtnu kaznu. Ništa se ne menja u srednjem veku, pa niti nakon njega. Pa ipak, čitavo je ovo razdoblje obeleženo trajnim nastojanjem Crkve da humanizira zakonodavstvo, uključujući i područje kažnjavanja. Crkva je ipak, uza svo nastojanje u ovoj humanizaciji, u okvirima svog nauka ostavljala svetovnoj vlasti prostora i mogućnosti za opravdano izricanje smrtne kazne. Iako se sa razvojem civilizacije, razvija i sudstvo i policijski sistem, u nekim slučajevima i dalje se smrtna kazna činila neizbežnim načinom sprovođenja pravde.

Danas je situacija ipak znatno drugačija. Iako su zločini i dalje isti, pošto je ljudsko srce, zbog rane istočnog greha, sklono zlu, danas imamo barem dva faktora koja mogu govoriti u prilog ukidanju smrtne kazne.
U prvom redu, napretkom različitih nauka kako socioloških, tako i psiholoških, sve dublje možemo razumeti ono što Crkva od svog početka naučava kao istočni greh, a to je jedna sklonost zlu koja se prenosi iz naraštaja u naraštaj. Sve jasnije vidimo kako su mnogi specifični zločini zapravo velikim delom (iako nikada u potpunosti) simptom promašaja u odgoju čoveka-zločinca već od najranijeg detinjstva, negativnog uticaja njegovog životnog okruženja i mnogih drugih faktora na koje sam čovek nije mogao uticati. Ne želim ovde reći da neko ne bi bio odgovoran za svoj zločin, već samo to da je čoveku nemoguće, uza svu dobru volju, sagledati svu dubinu nečijeg životnog puta i njegova slobodnog opredjeljenja za neki zločin. Ukoliko nam je to nemoguće, onda bi i izricanje kazne trebalo biti takvo da uvek ostavi mogućnost daljnjeg istraživanja težine nečije krivice uzimajući u obzir sve olaksavajuce i otezavajuce činjenice. A da bismo ovo načelo mogli sprovesti u delo, ne možemo izricati onu vrstu kazne, koju nakon sprovođenja više nije moguće preinačiti.
Još jedna stvar mora biti rečena. Crkva ne menja svoj nauk, pa tako i danas ostavlja mogućnost zakonitog izricanja smrtne kazne od strane države. O tome jasno govori Katekizam Katoličke Crkve:

Obrana općega društvenog dobra traži da se napadača onesposobi da čini zlo. S tim u vezi je tradicionalni crkveni nauk priznao utemeljenim pravo i dužnost zakonite javne vlasti da određuje kazne srazmjerne težini prijestupa, ne isključujući u krajnje teškim slučajevima ni smrtnu kaznu. (KKC, 2266)

Pa ipak, katekizam već u sledećem broju nastavlja:

Ako su nekrvna sredstva dovoljna da se ljudski život obrani od napadača te se javni red i osobna sigurnost zaštiti, vlast će se zadovoljiti tim sredstvima jer bolje odgovaraju stvarnim uvjetima općega dobra i sukladniji su s dostojanstvom ljudske osobe. (KKC, 2267)

Drugi prilog govoru protiv smrtne kazne je svakako taj da su savremeno zakonodavstvo i izvršna vlast organizovani kako bi mogli sprovoditi nekrvne kazne nad zločincima bez posebne brige da će zločinci pre ili kasnije iz zatvora izaći zbog promene vladajuće strukture ili zbog nemogućnosti održavanja državnih kaznionica. Stoga je razumno očekivati da će u uređenom društvu svaki zločinac osuđen da kaznu zatvora, tu kaznu i odslužiti, bila ona kako god duga, pa čak i doživotna. Time se daje jasna poruka svakom ko bi zločin planirao da će u slučaju hapsenja biti dolicno kažnjen.

Kao zaključak rekao bih da je smrtna kazna načelno zakonita, ali isto tako mislim da živimo u vremenu kada je bez straha od negativnih društvenih posledica možemo posve odbaciti. Na kraju krajeva čudna je to poruka kada savremena država nastoji poručiti najokorelijim zločincima, pre svega ubicama, kako je ubistvo društveno neprihvatljiv čin, a tu poruku iznosi tako što i sama ubija onoga ko je nekome oduzeo život.

...ce kad tad delovati na slican nacin

Vrlo je vazno znati postaviti pravo pitanje u tacno vreme i naravno na pravi nacin. Pitanje o smrtnoj kazni, je za orden Hrabrosti. Ne poznajemo se i zato ne smem da objasnim zasto je tako. Da se poznajemo, ti bi razumela koliko sam u svakom smislu pazljiv kad nastojim vrlo zavucene stvari, da rekonstruisem radi bolje detekcije problema. Ali, kako se ne znamo, to bi moj pokusaj da objasnim, zavrsio vrlo vrlo lose.

Moze iza tebe da stoji ceo establishment od Izraela do Vankuvera, ali biti hrabar kao ti, jako jako jako je opasno.
Po tebe, tu i tamo, naravno ali opasnije je za one koji se mogu ugledati na tebe. Oni ne znaju sve sto ti znas pa smes takva da budes.
I ja sam tako pogresio, nekoliko puta.

Veliko mi je uzivanje ( vec prevazilazi metafiziku ) da korespondiram na teme koje postavljas, jer si ti iza njih. Uverio sam se. Ako takvom izgledu odgovara onakva osoba, = ovakva osoba, onda bih se usudio da pozelim da ti se nikada ne dogodi nista tako uznemirujuce da ko zna kakvom besmislenom omaskom, izgubis Wolju da postojis, zivis, jesi. Ali, jednom sam negde putovao i tamo sam saznao da covek ne moze da zeli drugim ljudima. To je fraza kad mi kazemo - Zelim ti...to je nas smesni pokusaj da budemo jaci od same mogucnosti, pa koristimo reci koje bi mogle da odzvanjaju Ehoom Planete i nekako probude, pokrenu ljude. Ali avaj, to se tako retko i desi.
Kad se desi, ogromna vecina ljudi odmahne glavom. Dakle, lose se cujemo.

Ti pak cujes extra nestvarno jako. Eto bas tako polustrucnim jezikom:)

Strah tvore oni ljudi koji su nekad negde zbog neceg preduboko dotakli zhivac Ziwota.

Oni razumeju jezik izvan mogucnosti prevoda na neki od govornih jezika.

Jachi od tog straha su oni ljudi koji kad su isto doziveli
su zamisli

zapisali, ostavili nekim znakom jako secanje na to, ukazavsi tako mnogima na neku opasnost, na neku opciju koja svakoga moze dotaci i dokazano, na svakoga deluje drukcije. U pesmama recimo, mozes da saznas kojim se kretanjem koje reci tako oponasaju da postanu s tobom rodjene. U slikama, mozes da vidis trenutak koji je mnogima promakao, a ti si ga zapamtila i dok god ne prepoznas van sebe, da TO postoji, to tvoje secanje nece tebe uciniti srecnom. To iscekivanje raspoznavanja, coveka cini Hrabrim, no ako previse vaga, moze ostati Bez snage da ceka, jer...jer...

pazimo na vreme.

Jednom mi je jedan bivsi ortak rekao: Bojim se da necu prepoznati situaciju koja je namenjena samo meni i da cu propustiti ono sto zelim ceo zivot.

Dan danas umirem od smeha kad se setim toga.

On se cak naljutio, zbog mnogo cega a sve ima veze s ovom Omaskom.

Zato sto toliku zebnju gaji na takvoj opskurnoj hipotezi, kad mu se bas to dogodi, nece imati snage da dozivi svu onu zelju kojom je sebi mashtao Cudo.

Ali kako to objasniti ma kome, dok cekajuci gubi nadu a uvecava zebnju?

Kad bih samo ispricao nekad ( napisao ne daj boze! ) sta su me sve ljudi pitali, i sta sam sve cuo....

I zato bas kazem da je Prehrabro postaviti temu o Smrtnoj Kazni, o samoj ideji SMRTI.

To ti odajem kao jedno Ogromno priznanje i naci cu neki nacin da se osetis bas kako dolikuje takvoj snazi.
Mozda cu namirisati more, da se zvezde onasveste, kad uoce da je pala noc:)))

a mozda ces shvatiti i bez da bilo sta kazem, da ja NIKADA NE LAZEM.
i da ono sto kazujem uvek jeste produkt izuzetnog brzog, da, ali i te kako jasnovidnog tumacenja vec cega.
samim tim, na neki nacin sam se uplasio da se ne povredis, te sam naredjao par bojazni kojima sam hteo da otkrijem

da li si vishe svesna ili vishe besna.

jer jednom sam rekao u jednoj cudnoj pesmi za cudne ljude u cudnom danu....

"Kad bilo ko umre nekom
Bol prostruji Planetom".

i nekako ne volim da vidim da o smrti govore ljudi koji poimanje tog Osecaja zanemaruju lakim/nepromisljenim izgovaranjem. Smrt je samo pregrada od razumevanja vecnosti, i nista vise, ali svejedno i takva cast i takva vrednost ne mogu zameniti bol onih koji su ostali bez mogucnosti da ugledaju tog nekog kog su voleli ili ne voleli, ali im nije smetalo da su zivi. trebalo bi poraditi na tome da se osecaj smrti savrseno ublazi, tako da ni mi koji zbog neceg patimo ni mi koji nekog mozda i mrzimo, ne osetimo ni bol ni strah ni zebnju jer smo pristali da sudimo zivima.

protiv sam smrtnih kazni u svakom smislu kao sto sam protiv camotinje po zatvorima, tih rasadnika smrti.
jesam za drustvo u kojem je svima jasno zasto je kreacija i rad na kreaciji usluznog sistema za sve, najbolje resenje nase, ljudske, rase.

i da zavrsim...
vrlo je vazno znati postaviti pitanje....

ascultare et altera pars

Savezna drzava Misuri je ukinula smrtnu kaznu a Kalifornija i Florida su donele odredbu o ukidanju iste koja ce da stupi na snagu vrlo brzo. Stvari se krecu na bolje? ;)

Zvonko Drazevic

sta mislis o novoj temi? jer, nema te dugo :)
pozz

Ljudi koji zasluže smrtnu kaznu sigurno nisu obijali kola po kraju ili valjali vutru u parkiću. Nemam ništa protiv smrtne kazne za takve zveri kao sto su Sadam, Sloba :)) i ostali "andjelčići". Za neke od njih je vešanje suviše nežno...

Ovaj komentar je preuzet sa

http://www.balkansecurity.com/

(mislim da ima smisla da ga ovde navedem u celini a ukoliko smatras da je neodgovarajuci ili predugacak preduzmi odgovarajuce mere:)

Beograd (Fsoe) Vešanje Sadama Huseina u Bagdadu je prilika da se postavi pitanje kako stoji stvar s pogubljenjima u drugim delovima sveta? Iako se čini da je u gotovo svim razvijenim zemljama sveta smrtna kazna ukinuta ili se od devedesetih godina prošlog veka ne izvršava, SAD, ipak, nisu jedina razvijena demokratija u kojoj se još primenjuje. Pogubljuje se u ime zakona i u Japanu ili na Tajvanu.

Godišnje se pogubi blizu 4.000 ljudi, ali 90 odsto se odnosi na Kinu. U SAD 2005. život na gubilištima završilo je šezdesetak ljudi. Na lestvici zemalja po tome gde se izvrši najviše pogubljenja, srazmerno stanovništvu, prvi je, takođe, razvijeni četvoromilionski Singapur (godišnje se tamo obesi oko 70 ljudi).
Od 79 država koje još primenjuju smrtnu kaznu, 11 to čini samo u izuzetnim slučajevima (na primer, Letonija tu mogućnost rezerviše samo za ubistvo s otežavajućim okolnostima u vreme rata). Većina do preostalih 68 zemalja na gubilište šalje za zločine kao što su podmukla ubistva, špijunaža, veleizdaja... Neke, međutim, smrću kažnjavaju i šverc droge, a neke, posebno islamske zemlje, i seksualne zločine - u šta se računa nevera i homoseksualnost.

U saudijskom Rijadu nekoliko desetina pogubljenja se godišnje izvrši na trgu u četvrti Masnak. Egzekucije su uvek u petak, posle glavne molitve u obližnjoj Velikoj džamiji. Dželat odseca glavu osuđeniku, što se može pratiti iz publike. Ukoliko se žena kažnjava za neveru, kazna se izvršava kamenovanjem. Saudijsko društvo u tome ne vidi ništa neprirodno, štaviše, život osuđeniku može darovati ne samo kralj nego i oštećena rodbina. U tom slučaju dolazi do nečega što bi se moglo nazvati vansudskim poravnanjem.

U Kini vlada specifična situacija. Tamo se ne izvodi nikakva predstava sa pogubljenjem. Tamošnji sudovi šalju svake godine na gubilišta ljude koji, ponekad i pod mukama, priznaju dela koja bi stranci smatrali beznačajnim prestupima. Može se raditi i o sitnim krađama. Na primer, 2001. pogubljenja su dvojica lopova koji su ukrali američkom diplomati časovnik i 48 dolara. Kineska „efikasnost" u borbi protiv zločina počiva u tome što vlasti stalno teraju policiju da hapsi, a na sudove se pritiska da brzo presuđuju, što strahovito povećava broj sudskih grešaka. Deo kineske egzekucione groznice jesu i masovna pogubljenja na fudbalskim stadionima, u prisustvu više hiljada gledalaca. Najteža kazna se tamo može dobiti za izradu i distribuciju lažnog novca, korupciju, proneveru, trgovinu decom, krađe stoke, motocikala.

Najčešće se osuđeni na smrt likvidira metkom u čelo odmah po izricanju presude. Kazna smrti i dalje deli čovečanstvo. Prema Galupovim međunarodnim istraživanjima, oko 52 procenta ljudi su za smrtnu kaznu, a 39 protiv nje. Najviše je protivnika u Evropi, posebno zapadnoj, dok je u Americi i srednjoj Evropi više pristalica.

Jedni o smrtnoj kazni govore kao o temelju prava, drugi kao varvarskom aktu osvete, državno dozvoljenom ubistvu. Trend je, ipak, postojan: sve više i više zemalja briše smrtnu kazna iz svojih zakonodavstava.

(O.Zekić) 10.1.2007.

Ne mogu da razumem zgrazanje nad krajem Sadama Huseina. Da li je potrebno pominjati da je on licno odgovoran za smrt oko 180.000 Kurda 1992. kada je na njihovu pobunu odgovorio bojnim otrovima?
Ili se treba setiti zitelja juga Iraka (uglavnom Siita) kojih je takodje ubijeno preko 200.000 za kaznu sto su se pobunili ocekujuci da ce "Desert storm" prerasti u kopnenu invaziju Iraka?
Masovne grobnice iz tog perioda se jos uvek pronalaze sirom ove zemlje.
Meni je samo ovo dovoljan argument da se Sadam obesi kao poslednji kriminalac. On nije cenio zivote ljudi, zasto bi njega neko stedeo?
I nisam pomenuo sve perverzne ispade, izgrede, ubistva u njegovom najblizem okruzenju, bahanalije i silovanja u kojima je uzivao njegov (ubijen od koalicionih snaga, ni njega mi nije zao) sin Udaj.
Ima kod nas na chordolu jedno pravilo. Ono kaze: kad se neko pravi da je lud, moras da mu pokazes da si ludji od njega.
Nije mi jasno cemu milosrdje, ljudska prava, razumevanje i postovanje za ljude koji nista od toga nikad nisu priznavali i koji svoje zrtve nisu cak ni tretirali kao ljudska bica.

Evo osecam da i mene hvata zelja da dokazujem da sam ludji od svih ostalih! Ako lepo pobijemo sve koji su protiv nas ostace nam samo demokratski prijatelji i prijateljice demokratske zemlje. Sadam je izgleda bio samo uvod a sad sledi malo duza razrada i zalosni zakljucak.

Divljacki,nema sta a jos divlje je to sto su ga obesili Siiti.

Sadama i obesise, a tebe vec dugo nema sa novim blogom.

Sto je jos gore,obesili ga Siiti uz zestoke psovke.Nema sta ,osvetili su mu se...

Ivana...da ces okaciti novi blog....hajde vec jednom:-)))))

Apsolutno se slazzem da je smrtna kazna prevazidjen penolosski metod. Ne samo ssto se drzzava po zloccinu izjednaccava s pogubljenim kriminalcem, nego iskreno cenim da bi dozzivotna robija, u cheliji dva sa dva, bila daleko pravednija, ccak surovija kazna, i dala bi vechu satisfakciju zzrtvama osudjenog. Ne zaboravimo i moguchost eventualnog pokajanja prestupnika, ssto se malo tezze dessava ako je ovaj mrtav.

E, sad, neke sudije smatraju da presude moraju reflektovati moral i stav drusstva u kom kriminalac zzivi prema konkretnom zzloccinu. Konkretno, ovde Srbija extra ispassta zbog previsoke tolerancije prema porodiccnom nasilju i silovanjima, pa sudije i pored propisanih izriccu daleko manje kazne, jer, eto, u Srbiji vechina misli da tabanje zzena i dece nije nissta strassno.

S tim u vezi, mozzda je pogubljenje sasvim primerena kazna za Iraccko, demokratski jalovo drusstvo, gde se sud ognja i macca daleko bolje prima od naprednijih metoda, kao ssto je dozzivotna robija. Ili dve, ako tip dobije infarkt u bajboku, bude kliniccki mrtav, pa se advokat uspessno izgrbavi....