Rudarima

imao priliku da usporedim odnose u radu, poslu, odnose sa ljudima, uvek bih naveo taj slucaj sa rudarima...

mada Vi ste to tako lepo opisali. Uzivao sam citajuci, iako je razlog sve samo ne za uzivanje. Steta je velika sto se pored sve te tehnologije, niko nije dosetio da do-izmisli nesto za taj posao, za bezbednost tih ljudi. A jos je veca steta sto se toj vrsti posla tako malo zna i jos manje govori. Ko misli na rudare, kad donosi raznorazne ekonomske zakone , poreze i sl? Najvise bih voleo da ta vrsta posla, jednostavno ne postoji, da nam to nije potrebno.

I kad god mi se neko zali na zivot, posao, ove i one uslove, obavezno moram da kazem: A sta mislis kako je tek rudarima i njihovoj deci?

Zato mi je drago da se neko setio da napise BAR nesto o tome.

ascultare et altera pars

pise to famozno "Sretno!" mada ja ne vidim, sta moze da bude toliko sretno ziveti idosta cesto i umreti u nekoj rupcagi na dubini od po nekoliko stotina metara. U svakom slucaju, SRETNO, drugovi ili gospodo rudari bar na onom svetu, kad vec na ovom niste imali srece da pozivite.

panonian

Slava im!

Panowie rudarzy, DUZO SCZENSCY!

Pozdrav iz Grada bakra!

---uhvati dan---

Branko Miljković je rudarima posvetio sledeće reči:
(citiram po sećanju)
"Siđoše pod zemlju po nepravdu na kojoj se može ogrejati"

zanimljivo kako iskrene priče o lepoti odnosa medju ljudima nailaze na malo čitača...
još jednom - toplo...

Super ti je tekst o rudarima. Baš si uspela da dočaraš.

Ti podzemni kopovi su inače čudo jedno. Radio sam neko vreme na Rudarskom fakultetu pa sam upoznao te ljude, išao po rudnicima itd.

Ulazak u rudnik je fascinantan. Lift koji se spušta stotine metara /ovi jadnici u Poljskoj su stradali na dubini od oko 1.000 m/. Onda kad siđete dole hodanje stotinama metara kroz hodnike u polupognutom položaju, svetla nigde, jure sa strane oni vagoneti. Užas.

Kada sam jednog sjajnog profesora pitao otprilike zašto se događaju te nesreće, zar to mora da se obrušava, kako se ne obrušavaju tuneli na auto-putevima dobio sam otprilike sledeći odgovor: U podzemnim kopovima se radi tako što kop napreduje, podgrađuje se kako se napreduje. Kada se okonča iskopavanje jednog dela - ako nema više tu potrebe ni za prolazom ni za čim - hodnici se zaruše. Dakle sve podgrade koje postavljaju su privremene. Radi se sa takvim faktorima sigurnosti da vađenje rude bude isplativo. Ako bi se "preterivalo" onda ne bi bilo zarade.

Što je najgore metan nije najužasnija stvar. Tu makar umru brzo - u eksploziji. Najgore je onima koji ostanu zarobljeni kada se uruši deo rudnika bilo zbog eksplozije metana bilo zbog naprezanja tj sila tla. Gledao sam čelične podgrade od po 20 cm u prečniku kako su silama naprezanja savijene poput slamčice, i to recimo red od 20 ili 50 takvih podgrada.

Ti koji ostanu zarobljeni znaju kolike su im šanse za spas. Nestaje im polako vazduha i umiru u mukama. Spasioci (ako uopšte stignu do njih - jer nekada se obruši nekoliko desetina ili stotina metara rudnika) prvo im doturaju cev za vazduh i upumpavaju vazduh u taj džep gde su ti jadnici ostali. Ovi ako to dožive znaju da im onda postoje nekakve šanse za spas. Posle im doture nešto za komunikaciju, pa za hranu i vodu. Onda počinje iskopavanje koje može trajati danima. Najduže je, da ja znam, trajalo 17 dana i to baš u Poljskoj (koja je rudarska velesila). E ti jadnici (osmorica) živeli su tih 17 dana u nekoj rupi, ostatku zarušenog hodnika, zapremine ako se sećam 43 kubna metra. I tu su bili 17 dana.

Inače najviše rudara gine u Kini. Po službenim podacima prosečno 5-8 hiljada godišnje. Zapadnjaci međutim tvrde da je broj nekoliko puta veći, a da Kinezi sve ne prijavljuju.

Ima već dugo priča (čak u ozbiljnim naučnim krugovima), koliko su tačne - ne znam, da su Kinezi još pre nekoliko decenija navodno raznim ukrštanjima i čudima stvorili nekakva bića koja im služe samo za kopanje u tim rudnicima. Nešto između čoveka i nekakvih zveri. Svojevremeno sam kopao po netu, ali nisam našao ništa ozbiljno.

Vec dugo nisam procitala tako iskren i dirljiv tekst. Nemam komentar, samo beskrajnu zahvalnost sto ste pisali o ljudima kojih se jako retko setimo. Hvala.

Plemenito je što se bar neko setio setio ovih rudara i njihovog stradanja.
Odrastao sam oko rudnika, površinskih doduše, ali sam za vreme studija silazio u jamu (pogađate inženjer rudarstva) samo jednom , s jedne strane više nego dovoljno, a opet sa druge bezobrazno malo da bih mogao da kažem da sam iskusio rudarski crn 'leba. Moj današnji posao nema mnogo direktne veze sa rudarstvom mada je u blizini rudnika, ali je sećanje na taj jedan silazak i živo i jako.
Skoro sam slušao sećanja mog oca koji je kao mlad inženjer bio vođa spasilačkog tima posle jedne takve nasreće. Teško je verovatno i njemu da rečima opiše te trenutke, kada više ne postoji definisan prostor, samo gomile zemlje u svim pravcima i dovoljno mesta da se dva čoveka iz spasilačke ekipe puzeći mimoiđu. U takvoj situaciji, na toliko prostora se prokopava put do preživelih a zarobljenih i nastradalih.
Tada, blizu jedan drugog su bila dva čoveka kojima je obrušena masa pritisla delove tela pri čemu su obojica bili svesni. Jedan je tražio da mu odseku nogu, samo da ga izvade... morali su da im daju inekcije za smirenje da bi mogli da rade.
Spašeni su i preživeli i nastavili da rade u rudniku.

Drugom prilikom je eksplodirao podzemni magacin eksploziva, više desetina mrtvih. Na mestu eksplozije nikada nije nađen ni jedan jedini deo ni tela ni opreme magacionera koji je nastradao. Posle se pričalo među rudarima da njegov duh luta hodnicima. Uzroci eksplozije se nikada nisu saznali, a hipoteze su varirale od toga da se magacioner napio i izazvao eksploziju, pa sve do diverzije.

Ima tu još priča, rudarskih. Nisu ni sve tako crne, a ako neobavezno pričate sa rudarima, uz poneku čašicu naravno, ubrzo će vam svaki od njih skromno "priznati" da je eto sasvim slučajno baš on jedan od većih zavodnika u ulici.

Da vas ne zadržavam duže, nego uzmite sada jedan list papira pa pokrijte malo više od pola monitora, e otprilike toliko struje u vašem kompjuteru se baš sada pravi iz nekog malo drugačijeg uglja.

Ajd' uzdravlje... I Srećno.