Zločin bez kazne

Primecujem da smo svi nostalgicni ovih dana. Ali, ne smeta.

Znam da izaziva bes i da boli kada ti neko oduzme ono sto je za tebe predstavljalo nesto znacajno,lepo, mozda sveto u tvom zivotu.
Nisam bivsi djak pomenute skole, ali svi mi imamo neko svoje drvo ispisano uspomenama, a koje nam je posekao neki ne dobar cika, krceci put ka novoj, lepsoj i boljoj buducnosti.

Ne zali! Uspomene ti ostaju! Zapisi ih, da ne izblede vremenom i tako ces sacuvati svoje drvo od secanja.

{btw mogu da ti "vratim" drvo u fotoshopu. Samo kazi koje je bilo}

Išao sam u tu školu pre pola veka. Sećam se da su nam u vreme Vrbice zabranjivali da gledamo kroz prozore učionice koji su bili okrenuti u pravcu Saborne crkve. Ali ovo je još veća stupidarija. Ljudi bi trebalo da se organizuju u borbi protiv gluposti. A glupost bi, kada napravi ovakvu štetu, trebalo da bude kažnjiva.

To da ti uniste svet - onaj za koji si mislio da je vecan, stalan i lep.
Ja sam, od 0-9. godine rastao u vocnjaku - istom kao "Visnjevi sad", kao onaj prizor iz filma "Gladijator". Tu, u Beogradu. Tek sam kasnije naucio da sam: kasnog maja jeo Reinier tresnje (sarulje crveno-zute), kasnije Bing tresnje (crvene k'o krv), posle bele tresnje (imaju mnogo crva, ali ukusne). U medjuvremenu sazru kruske, crvene unutra, pa druge kruske (Bosc - one mrke, tvrde, a slatke kad sazru, karamanke - tzv Bartlet, pa Anjou), pa sljive (bar 10 vrsta), pa jabuke, pa grozdje, pa, najzad dunje, pred zimu. Pet hektara svakog voca. To sam jedino jeo, i pentrao se po tim vockama, kad mi je bilo malo godina, u najvaznijem periodu zivota.
I kad sam posle nekoliko godina ponovo dosao na to imanje - sve je bilo poseceno i unisteno. Sto?
Neko je mislio da je tako bolje.

Jednom sam citao D. Kisa - "Ulica kestenova", i rastuzio se. U ulici gde sam ziveo bili su kestenovi i svetlo kroz njih u prolece, i blaga zelena boja koja obecava buducnost. I to su opet posekli. Sve do jednog. Trupci na asfaltu. Sto? Pa, neko zaljubljen u beton, celik i staklo - a izbegao od drveca, trave, i pasnjaka - odlucio je da je progres (kakav taj zamislja) preci.
I to je to. Zlocin bez kazne.
Hvala za blog, Dejane.

ali sam svejedno protiv sečenja drveća pogotovo tog koje je sraslo. Slična stvar se dogodila sa Italijanskom citaonicom u Njegoševoj pre godinu dve, i sa par starih Platana u Bulevaru Kralja Aleksandra pored Crkve Svetog Marka. Obrazloženje za ovo poslednje sam saznao na licu mesta kad su i isekli isto - Smeta taksistima da se parkiraju...
Možete da odete i vidite koliko su bila debela ta stabla. Rado bih pitao onog ko je tako odlučio da li ima predstavu koliko je tom drvetu trebalo da toliko poraste? I ostari?
Na još nekoliko mesta sam se susreo sa takvim drvećem, pa ga posle nije bilo. To srastanje, nije ( ponavljam NIJE ) znak da je drvo bolesno. To je privikavanje drveta na uslove u kojima raste...Da je taj koji je odlučio da se drvo poseče sedeo pored istog i posmatrao proces tog srastanja, ostario bi najmanje 20 godina.
Tog dana kada su posekli to drveće pored Crkve Svetog Marka, sam se baš loše i vrlo gnevno osećao. A kome ja mogu da uputim takvu žalbu kao gradjanin - Kako smete da sečete Drveće?! Možda Narodnoj Kancelariji? Baš me zanima da li bi se gospodin Djilas pozabavio takvom stvari? Ovom gradu nedostaje obnavljanje zelenila ali baš nasuprot tome, mahnito svi seku gde stignu. Kad opusti grad i kad počnemo da se gušimo, uvozićemo drveće ! Kao da je to lako...a šta ako posečeno drveće ima "neku" dušu i "neku" svest, pa zabrani da bilo koje drvo ikada više izraste na ovom području? I biće Šumadija zemlja mitska.

ascultare et altera pars

Verovali ili ne, vrlo slična ograda i vrlo sličan ostatak posečenog drveta u Novom Sadu, ograda Doma zdravlja kod ulaza u Dunavski park!Sečenje se dogodilo pre par godina,drvo je raslo u delu bašte u koji inače niko ne zalazi, a jedino je moje najmanje dete (tada 6 godina)pokušalo da "opravda" sečenje rekavši "možda su se bojali da će im srušiti ogradu, a više su voleli ogradu nego drvo, mada je lepše da se penješ na drvo nego na ogradu!"

Bilo ih je tri. Obozavale su da se svakodnevno igraju u velikom skolskom dvoristu, da trce izmedju drvoreda, da se pentraju na jos nedozrelu kajsiju i da se takmice ko ce da uzbere najzreliju tresnju na najvisem delu krosnje.
Ali, u tom skolskom dvoristu, najvise su volele staru lipu. Popele bi se na nju i tu vodile bezbrizan, detinji razgovor.
Znate ono - sta bi bilo da smo u svetu bajki, da smo princeze, dobre vile, da smo u zacaranom dvorcu...
A onda, jednog jutra, zatekle su je kako bespomocno lezi na mokroj, jesenjoj zemlji. Zarobljena, bez sanse da joj lisce ponovo zasumi i da zapeva najlepsu pesmu za laku noc.
Bila je ubijena
(kako besmisleno zvuci) za ogrev!?

Sele su na njeno oboreno stablo, cvrsto resene da ne dozvole besramnima da je raskomadaju, da je uniste do kraja.
Plakale su!

Miris njenog pepela, rasutog po djubristu skolskog dvorista, jos uvek mogu da osete u vazduhu.

I sada je jesen! Palo je jos jedno drvo bez mogucnosti da odsusti svoju odbranu, da zamirise svojim opojnim mirisom, da prezivi.

"JEO SAM COVEKA. ON JE KAO OTROV."

Ako je drvo posečeno zbog bolesti ili zato što je ugrožavalo zgradu škole, onda treba da zasade ne jedno drvo nego čitav drvored na tom mestu...

**Take your place in history and pray you don't repeat it**

jos jedan od razloga zasto nije trebalo glasati za ustav, valjda smo jedini u evropi koji nemaju nesto, ili barem bilo sta, o ekologiji u ustavu!

U borbi protiv nitkova iz svemira

Stvarno je ironija da se ovako nešto desi, zato što u školi stalno pričaju na temu zaštite prirode. Dolaze im studenti i malce uče o ekologiji.

Pitaćemo novu direktorku na savetu roditelja.

Što se tiče prethodnog direktora, nemam ništa loše da kažem za njega.

Mislim da je najlakše čoveku "napakovati" nešto i obeležiti ga za ceo život, kao što je lako poseći drvo koje "smeta".